Odlomci i citati

Ničija - Jelena Lukić

2012-01-25T14:44:00.001+01:00

Jelena Lukić

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo,
najgore što može da ti se desi?

Facebook Page Jelene Lukić

Tin Ujević "Samo je san stvarnost"

2011-10-24T15:52:00.002+02:00

ilustracija: Kperusita "De pierres et d'etoiles"

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra...
Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama,
a pogiba sa laži na usnama.

Kada umrem, htio bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvijezdi, no radije jednoj lijepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lijepe...
i da se skupe esencije proliju u ljubavnu izgaranje nad lomačom tijela.
Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju, svečanu muziku energije
koja pročišćuje. Jer patnja mora da je zaslužila jednu vječitu ljepotu.
I sve ove riječi jednom nasumce bačene u vjetar, da se vrate drugi put, s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,
da se dogodi saznanje proljeća.

Ernesto Sabato "Pre kraja"

2011-09-08T18:43:00.003+02:00

kliknite ovde kako biste pročitali odlomak iz Sabatove knjige.

Miroslav Antić

2011-09-05T11:03:00.002+02:00

photo: "Lonely Dock" by Felicia

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

Rade Drainac (iz knjige "Drainac, pesnik i boem" Siniše Paunovića)

2011-09-01T19:38:00.000+02:00

"Izostavljam štalu u kojoj sam se rodio, selo Trbunje na zelenoj padini, porodicu, kuma, crkvu, popa; blatnjavi put od kuće do škole; rečicu koju sam prelazio dva puta svakodnevno, golubove, ciganske čerge uz Blatašnicu, rascvetale trešnje, čuvanje stada, kopanje vinograda, spavanje pod zvezdama u avgustovskoj slami, moje bekstvo od kuće u četrnaestoj godini, kuvanje kafe po gostionicama, tegobne dane u fabrici štofa Vlade Ilića, spavanje na pesku uz Dunav, prodavanje "Straže" i "Večernjih novosti", misteriozna ulaženja u kuće, spavanje medju bednima i beskućnicima. Umorna pešačenja od grada do grada, prinudne falsifikate, sudbinu bosih nogu i gole duše, prve erotične nemire, ubijanje očevih konja, napuštanje škole, odlazak u Francusku, spavanje po vagonima i po kejovima, pravljenje amerikanskih burgija za bušenje gvoždja u fabrici Park Sen Mora, gladovanje, potucanje, romantične doživljaje u zemlji i inostranstvu, orgijanja na Orijentu, sentimentalnosti itd. ačenja, pijanke, terevenke, mirkobe, bacile, bolesti - ja sam se rodio kada sam počeo zrelo da mislim. Tada sam imao ravno 21 godinu. Mirisao sam na travu, na razlistalo drveće, na snove, na suviše svežu farbu od štampanih afiša. I kosa mi je sanjala. Kroz pocepane rukavice virilo je belo komadje mojih prstiju. Prstima sam sa sena otkidao zvezde. Zvezde sam vezivao u čarape moje ljubavnice. Čarape sam zatim bacao kroz prozor, a prozor je gledao na put. Put je bio žut i zasut senkama mladog drveća. Na to drveće nikad tice nisu sletale. One su se pokrivale čaršavom neba na jednoj suvoj grani.

Nije čudo što je moj život sav u znaku puta, koji se nikada neće svršiti.
Stanovao sam u baraci u Bosanskoj ulici, broj 40. Nas je bilo jedanaestoro u istoj sobi, mladić koji je zauzimao mesto pokraj prozora bio je mesečar; do vrata lopov; a sa moje desne strane spavala je devojka, preobučena u muško odelo.
Bio sam prazno bled i umoran. Po kafanama su me gledali sažaljivo. Gospodin preko puta, koji me stalno merio, bio je homoseksualac. A žena koja je sedela prema meni, šila je u nekoj bednoj sobici suknje služavkama...
U bolnici sam na zidu, umirući od iznemoglosti, crtao pacove. Da sam umro, leš bi mi studenti iskopali i na njemu bi izučavali anatomiju.
Godinu dana kasnije Tristan Cara mi je pročitao u "Rue descauks" broj 3, svoju pesmu "L'Home Approksimatif". Tog kišovitog pariskog proleća nadjoh Erneburga u hotelu "Du Maine" gde čita Bebelja. Iste godine, poslednji put, pružih ruku Vladimiru Majakovskom u "Kafe de la liberte".
Za sobom sam se najradije osvrtao u Parizu, u jednoj tesnoj hotelskoj sobici, u ulici Svetog Žaka preko puta klinike. Soba mračna, vlažnih zidova i bila je puna fantastičnih litografija. U njoj sam poslednji put mislio na mladost. U njoj sam, verovatno, i svukao košulju romantizma. I dok su patke u dvorištu gakale, na jednoj pozajmljenoj violini ja sam strugao marševe, koje je trebalo odsvirati u bioskopu "Maks Linder". Posao težak, mučan, naročito kad ga obavlja onaj kome nije namenjen. Ali nužda boga ne moli. Ona se hvata za sve. Glad u ljudskom okeanu pronalazi čudne slamke, koje mogu biti čak, i violina - i to pozajmljena.

Danas mi je kosa procvetala. Imam ravno 33 godine. Predamnom je život. I rad... Više ne postojim kao ličnost. Ušao sam u vrtoglavice naroda, u borbu društva, u lepotu novog sveta koji ima da dodje i zbriše sve naše prošlosti, kukavičluke, svu podlost istorije i vekova. Ispred mene i iza mene milioni se guše u bolu i gladi. Obe zemljine hemisfere su uopakim čirevima društvene i ekonomske krize. Ma koliko bio mali krug odjeka moje pisane reči, ona mora da podje u susret brodolomnicima ove najznačajnije istorijske epohe. Ja, koji sam toliko patio i umeo da se izlečim snagom svoje neobuzdane volje i vere u lepšu budućnost, umeću da budem bolničar, a možda i običan ubica jedne neljudske društvene klase..."

(pisano 1932. na ostrvu Prinkipo)

Branislav Nušić "Svet"

2011-08-30T02:27:00.001+02:00

Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.
Sima: Gospode bože, šta se učini...
Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
Stana: Koju sliku?
Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
...
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...
Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...
Toma: ... i opustiše sve i razoriše...
Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...
Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)
Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...
Stana: Ali, Tomo...
Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...
Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.
Toma: Šta ne ide?
Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
Stana: I znaš li šta će svet kazati?
Toma: Opet svet?
Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...
Toma: Šta će kazati?
Stana: Pa kazaće da smo poludeli...
Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?
Sima: Pa... kazaće.
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

Ivo Andrić "Znakovi pored puta"

2011-08-28T00:48:00.001+02:00

photo: "Aspiring Youth" by Kervin

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"

2011-07-14T09:22:00.000+02:00

photo: "Juntas en la luz" by Cande

"Ana Frojd, večita devica, rekla je da čovek u mašti može da pripremi jaja kako god želi, ali ne može da ih pojede. Kada se oslanjate na fantazije, to je kao da pokušavate da pojedete jelovnik umesto samog jela."

"Margaret Tačer je smatrala da će u to doba, 'na kraju istorije', klasa koja vlada televizijom - kilava ako ne i beživotna gomila starkelja sa Oksforda, sve sa kraljevskom porodicom i crkvom - biti zamenjena 'narodom', pod kojim je, izgleda, podrazumevala neobrazovan svet i neopevane sirovine. Šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su napadali koncept patrijarha i falusa, pojavio se kult rušenja očeva. I šta nam je ostalo nakon te ikonoklastične decenije? Tačerka: usud gori od muškarca. Sada, naravno, svi živimo u okvirima 'tačerske psihe', ako ne i u anusu iste, u svetu koji je ona stvorila od konkurencije, potrošačke groznice, kulta poznatih, kao i dobrotvornog rada - tog kopileta griže savesti!"

"Većina ljudi se ionako preterano suzdržava. Do groba se pitaju nije li trebalo nekome da pokažu zube, a znaju da je odgovor potvrdan."

(o psihijatrima) "Neko raskine s devojkom a oni mu daju lekove, kao da je bol nešto neprirodno."

"Telesna želja je seme volje za životom. I zaista se može reći da je čovek konkretizovana seksualna želja; potekao je iz čina parenja i njegova želja nad željama je čin parenja; sama ova tendencija pokreće i održava čitavu njegovu fenomenalnu egzistenciju."

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"

2011-07-12T22:58:00.004+02:00

photo: "Tears of Rorschach" by Kosmobil

"Gledao me je direktno u oči, premda zbunjeno kao svaki psihotičar. Nema sumnje da su me oduvek privlačili odredjeni tipovi psihotičara. Dopadalo mi se što su usredsredjeni i samouvereni, što nemaju nikakve simptome i što lako odbacuju neurotične strahove i zebnje koje nama ostalima zagorčavaju život. Psihotičari su naizgled, ljudi bez briga: lako podnose kritiku i dobri su lideri, generali, političari... Nažalost, slabost im je paranoja koja može da poprimi vrlo ozbiljne oblike. Neki od njih imaju čak vrlo prefinjenu inteligenciju. Ali vrlo brzo, nakon nekih pola sata, pokraj takve osobe počeli biste da osećate nemir i nervozu i da primećujete kako njoj ništa ne znači vaš emotivni doživljaj sveta. Ne samo to, već bi vam postavljali zahteve koje ne možete da ispunite. Čovek počne da se guši, čak se oseća napadnutim, a ponekad ima želju da pobegne."

"Svaka prostitutka će vam reći, a dve su mi bile pacijentkinje - da ponedeljkom imaju najviše posla. Nakon vikenda s porodicom, koliko muškaraca jedva čeka da otrči kod svoje omiljene plaćene bludnice?"

"Odlazim u park, posećujem prijatelje, bavim se jogom, kabalom, svim i svačim što ne traži da ikoga dodirujem. Ako se posle nedelju dana ne osetim sjajno, isprobam nešto novo. Sva samoubistva nekoga ubijaju, svesna sam toga, tako da za mene nema izlaza. Na kraju mi je lekar prepisao nešto..."
"Antidepresive?"
"Ne dozvoljavaju mi da onako strašno padnem. Želim da se osećam normalno."
"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."

"Nikada nisi volela decu, zar ne, mama?"
"Čovek im da sve", rekla je. "A onda, kad odrastu, jedva čekaju da kažu svom psihijatru koliko te mrze."

"Ne želim da budem donžuan. Niti sam jedan od onih koji smatraju da, u stalnim vezama, libido s vremenom opada i da je intimnost kontraerotična. Zapravo, seksualni odnosi izmedju dobrih poznanika kao što smo nas dvoje, mogu opasno da dobiju na zadovoljstvu i dubini. Gotovo da su incestuozni..."

"Trošenje novca je nekim ljudima, izgleda, postao jedini dokaz postojanja."

"Ako svi mogu da postanu slavni, a slavni ne mogu da kontrolišu sliku o sebi, više neće biti heroja i negativaca: živimo u demokratiji kojom vladaju ludaci, žrtve i egzibicionisti. Mediji su se pretvorili u cirkus s nakazama. Sada mogu svi da razotkrivaju sve - a niko ništa ne razume."

"Čehovljevi likovi večito trube o radu. Mora da se radi, ponavljaju. Nikada nisam shvatao zašto radinost smatraju takvom vrlinom?"
"Rad je cena krivice."

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"

2011-07-05T10:07:00.000+02:00

ilustration: Konstantinart "Look Inside Myself"

"Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."

"Tahir, moj prvi psihoanalitičar znao je da kaže: ljudi govore jer postoji nešto što ne žele da čuju; slušaju jer postoji nešto što ne žele da kažu."

"Jednom jedinom prilikom kada je otišao kod Frojda, Andre Breton se nepovratno razočarao u ovog velikog čoveka: u njegovu zgradu, njegove antikvitete, kancelariju, njegov krupni stas. Mnogi posetioci su se razočarali atmosferom u stilu Žaka Lakana - izlizani tepih, falusne naplavine na stočiću u čekaonici. U takvom okruženju čovek očekuje da će zateći nekog madjioničara ili maga, a dočeka vas običan čovek. Analiza je, u najmanju ruku, vežba razbijanja iluzija."

"Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek", izjavio je jednom. "Ljubav?" nagadjao sam. "Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno - zar to nisu vanredni praznici mašte - jedino što u čoveku potire želju da ubija."

"Pacijenti su nesvesno stvaraoci sopstvene nesreće, a ono što nazivaju simptomom svoje bolesti zapravo čini njihov život i najbolje je da u njemu uživaju!"

"Ono što kod normalnosti zapanjuje jeste da u njoj nema ničeg normalnog: normalnost je fasada za uobičajeno ludilo. To me je podsetilo na priču o Prustu, koji je pred kraj svog života mahnito pretraživao stranice svoga dela "U traganju za izgubljenim vremenom", kada je u očajanju shvatio koliko su hiroviti, ako ne i nenormalni svi njegovi likovi. Kao da je moguće sačiniti roman, pa tako i društvo, samo od konvencionalnog i dosadnog."

"Telesna strast je najsavršenija manifestacija želje za životom!"

Hanif Kurejši "Nešto da ti kažem"

2011-07-03T23:49:00.002+02:00

ilustracija: "Therapy" by Liquid999

"Kao i mehaničar koji leži ispod kola, i ja radim s onim što se nalazi skriveno ispod fasade: uobraziljama, željama, lažima, snovima, košmarima - svetom ispod sveta, rečima istine ispod reči laži. Uzimam za ozbiljno ono što je krajnje bizarno i neuhvatljivo; zalazim tamo gde ne dopire reč, to jest tamo gde jezik prestaje - u ono što je 'neopisivo', i to od ranog jutra. Prljav je to posao, upoznavati izbliza ljudsku dušu."

"Prionuli smo na ručak. Kako se i očekivalo, Henri nije zatvarao usta: "Putujemo s lešem u prtljagu... Ibzen je time hteo da kaže kako su mrtvi - mrtvi očevi, zapravo živi mrtvaci - isto tako moćni, čak moćniji od onih živih."
Promrmljah: "Sačinjeni smo od drugih."
"Kako onda ubiti mrtvog oca? Čak bi i krivica bila stravična, zar ne?"
"Verovatno."
A onda se Henri nagnuo da uzme zalogaj sa mog tanjira. "Ovaj prijateljski čin agresije sigurno znači", kazao je podigavši zrno pasulja, "da sam čovek koji bi voleo da sa tobom podeli tvoju ženu?"

"Kada volite nekoga ko boluje, morate stalno da se pitate: volim li ja nju ili njenu bolest? Jesam li ja njen ljubavnik ili njen iscelitelj?"

"Za fetišistu koji želi samo cipelu, najveća je tragedija kad dobije celu ženu."

Ernesto Sabato "O junacima i grobovima"

2011-04-30T23:42:00.001+02:00

Danas je u svojoj 99. godini preminuo Ernesto Sabato.

"Njeno pamćenje se sastojalo iz delića života, nepomičnih i neprolaznih: vreme izmedju njih zapravo ne prolazi, a stvari koje su se dogodile u davna vremena povezane su ili objedinjene čudnim simpatijama i antipati...jama. Ili možda izbijaju na površinu svesti sjedinjene apsurdnim ali snažnim vezama, kao što je neka pesma, šala ili mržnja. Kao što i sada, za nju, nit koja ih povezuje i utiče da se javljaju jedna za drugom, predstavlja nešto divlje u traženju nečega apsolutnog....

"Možda se posle smrti duša seli", razmišljao je Martin dok je koračao ulicom. Odakle potiče Alehandrina duša? Izgledalo je da njena duša ne zna za godine, izgledalo je da njena duša dolazi sa dna vremena. Svoje mračno stanje zametka, svoj ugled vračare ili prostitutke, svoje vajkadašnje osame.

Martin je uze za ruku i grozničavo je upita:
- Da li bi otišla sa mnom?
Činilo se da Alehandra razmišlja.
- Da.. mislim da bih... ali ne vidim zašto bi te to radovalo.
- A zašto da ne? upita Martin bolno.
Ozbiljnim glasom ona odgovori:
- Zato što ne podnosim nikog pored sebe i zato što bih ti nanela zlo. mnogo zla.
- Zar me ne voliš?
- Ah, Martine... naravno da te volim tikvane jedan. Nanela bih ti bol baš zato što te volim. Zar ne shvataš? Čovek ne nanosi zlo onima prema kojima je ravnodušan."

Luj Ferdinand Selin, "Putovanje nakraj noći"

2011-04-12T20:51:00.001+02:00

photo: MeSHa3eL "Your Freedom In Your Hand"

“- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”

* ovaj odlomak je predložio Brano

Bratislav Jugović "Kad papa bude crnac"

2010-12-07T11:24:00.002+01:00

fotografija: uknown artist

Pravda u anglosaksonskim kulturama ne postoji u praksi. O njoj se u javnosti samo govori, ali zapadnoevropska društva su zapravo robovlasnički sistemi maskirani u demokratiju. Pravda živi još samo na planinama Balkana, gde se stari ljudi ne proteruju u staračke domove, jer o njima brinu njihovi potomci, pravda miriše na bakinu vruću gibanicu koju je zamesila unuka, a baka je samo dala recept.
Pravda nema budućnost, zato što će je uništiti velika nepravda sa Zapada tržištem droge i produkcijom gradjanskih ratova. Ostaće samo mitovi o pravdi koje će, na žalost, da snimi holivudska produkcija.
Pravda i ljubav su dve sestre bliznakinje.Pravda bez ljubavi je nemoguća kao i ljubav bez pravde.
Ljubav je danas gubitnička reč. Verovati u ljubav je kao da ste u slepoj ulici. Iako verujem u ljubav, ne osećam se kao gubitnik, jer još uvek mogu da se vratim iz zapadne Evrope i kod svoje bake bez žurbe popijem kafu i čašu vode sa ratlukom.

Blez Sandrar - Moravagine

2010-11-11T00:06:00.000+01:00

photo: Margui "Bliss"

Sve se miče, sve živi, sve se kreće, sve se propinje, sve se isprepliće. Čak su i apstrakcije razbarušene i oznojene. Ništa nije nepokretno. Ništa se ne može izdvojiti. Sve je aktivnost, usredotočena delatnost, oblik. Svi oblici svijeta tačno su izmjereni i svi potječu iz istog kalupa. Očito je da je kost šuplja, da se vidni živac račva u deltu i da se grana kao stablo, te da čovjek hoda uspravno. Onaj okus kiseline koji se diže iz naše utrobe potječe iz morskih dubina, od riba, od naših najdaljih predaka, a onaj epileptični drhtaj pokožja star je kao sunce.
...

Živo se biće nikada ne prilagodjava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagodjenost. Živeti znači stalno biti različit.
Obavezni odgoj završava najdivotnijim gušenjem individualnosti. Decu podučavaju konformizmu. Utuvljuje im se strahopoštovanje prema formalizmu. Pristojnost, dobar ukus, lepo ponašanje. Francuski porodičan život se odvija u svečano smešnim i zastarelim ceremonijama. Dosada je jedino čudo. Jedina težnja mladog čoveka jeste da brzo postane funkcioner, kao i njegov otac. Beležništvo, administracija, pogrebne svečanosti, tradicija. Sentimentalna inflacija, a nigde čoveka. Čak i na zabavama govore o svom poslu. Osećalo se da su privrženi neizmernom radu kojem pripada i njihova razonoda i njihov odmor. Troši se. Bez računa. Nezasitost, radost, raskoš, pesme, plesovi, nova muzika. Brojna društvanca. Rekordi. Putovanja. Visine, udaljenosti, ilustracije, sportovi. Govori se o konjskim snagama. Radi se prema najsavremenijim postupcima, svi poznaju poslednja tehnološka dostignuća. Svi slepo veruju u nova božanstva. Čovek se daje. Troši se. Bez računa.

Blez Sandrar - Moravagine

2010-11-08T12:02:00.000+01:00

photo: Azzurayelos "Follow the White Wolf"

- Dakle, ne ideš sa nama? Ne? Bože dragi, još uvek imaš želju za razmišljanjem, uvek imaš potrebu da razmišljaš o nizu stvari, da gledaš i da vidiš, da meriš, snimaš i beležiš sve ono što ne znaš gde bi smestio. Ostavi to policijskim arhivarima! Još nisi shvatio da je svet misli bedan. Zasmejavaš me tom tvojom metafizičkom teskobom, prpa te je, strah od života, strah od delatnosti, od nereda. Ali sve je nered, dragi moj! Nered su biljke, rude, životinje; nered je mnoštvo ljudskih rasa; nered su ljudski život, misao, istorija, bitke, izumi, trgovina, umetnost; nered su teorije, strasti, sistemi. Oduvek je tako! Zašto želiš da uspostaviš red? Kakav red?! Šta hoćeš? Ne postoji istina! Sve je samo delatnost, delatnost koja je podstaknuta milionima različitih pobuda, trenutna delatnost, delatnost koja se podvrgava svim mogućim i nemogućim slučanostima, antagonistička delatnost. Život. Život je zločin, kradja, ljubomora, glad, žedj, zajebancija, glupost, bolest, vulkanska erupcija, zemljotresi, hrpa leševa. Tu ti ništa ne možeš, jadni moj stari, nećeš valjda početi da proizvodiš knjige?...

Blez Sandrar - Moravagine

2010-11-06T23:44:00.001+01:00

illustration: TrinityLimit "Domestic Life"

Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priredjuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žedji na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

Blez Sandrar - Moravagine

2010-11-04T22:44:00.003+01:00

photo: azurylipfe "The Last Amazon"

Obično se govori da civilizacija dolazi sa Istoka. Kakva besmislica! Stvaranje i razvitak praistorijskih ljudskih zajednica, prilagodjavanje rasa raznim podnebljima, pronalazak vatre, orudja i umetnosti, rasprostiranje versih osećaja i cvetanje misli, velike seobe da se naseli zemlja, sve to kroči uporedo sa razvitkom, premeštanjem i seobom rastinja i životinjskih vrsta i sa velikim svemirskim selidbama.

Dakle, čemu nas uči praistorija?
Postoje dva jaka životna središta, arktičko i antarktičko. Polukugle polova se tope. Sa severa i sa juga jure dva velika vodena toka. Ekvator je preplavljen. Nastaju dva okeana, Tihi i Atlantski, šire se i rastu. Izranjaju, putuju, spajaju se novi kontinenti, evropsko-sibirski na severu i afričko-brazilski na jugu. Nagomilane vode teku sa Ekvatora, teku prema Istoku. Izlazeće sunce privlači njihove neizmerne količine. Amazon, Golfska struja, Sredozemno more, Crveno more, potapaju kasije Lemuriju da bi stvorili Indijski okean. Baš na tom izvoru treba tražiti kolevku onoga što nazivamo praistorijskim čovekom tercijara i kvartara, i na obalama te vode treba slediti selidbe prvobitnih ljudi. Tok ljudskih naraštaja, privučen izlazećim suncem, sledio je tok voda, od zapada prema istoku, kao što se i proklijale biljke, još vlažne i blede, okreću prema svetlosti koja se radja, kao i životinje, kao i ptice. Kolevka današnjeg čoveka je Centralna Amerika i to obale Amazona. O tome svedoče kuhinjski otpaci, argentisnki paraderi i brazilski sambaqui. To beskrajno gomilanje otpadaka, hrpe ljuštura, osja riba, kosti ptica i sisavaca visokih kao planine, dokazuju da su onde već vrlo rano živele skupine ljudi. I ovaj današnji hod civilizacije, od izlaska ka zalasku, od Istoka ka Zapadu, tek je povratak na izvorišta. (a to je ono što se naziva - istorija).

I zato, ako je praistorijsko čovečanstvo na Zapadu poznavalo umetničke oblike, ako je pećinski čovek slikao freske koje još danas pobudjuju divljenje i čudjenje, ako su Hiperborejci rezbarili mekan kamen i kosti kita i irvasa ostavivši uzbudljive prizore iz života mamuta i tura, ako su američki, afrički, australijski divljaci znali da slikaju, rezbare, klešu i tešu kamen i drvo, da grade kolibe, hramove, tvrdjave, ako su znali da pevaju, plešu, sviraju, izmišljaju priče i usmeno ih prenose od davnih vremena, bela je rasa iskrcavši se u Americi, najpre tu otkrila jedino načelo ljudske delatnosti koje podiže i pokorava, načelo svrsishodnosti. Ona od tad poznaje samo jednu dogmu: rad, deoničarstvo, naplaćeni rad...

U toj novini stari narodi katedrala, stari evropski narodi se bude, dižu, dolaze k svesti, odlobadjaju se svojih okova: slobodarska Irska, imperijalistička Italija, nacionalistička Nemačka, liberalna Francuska, golema Rusija. A na drugoj strani mora potpuno nove zemlje, medju kojima je svaka veća od više njih u Evropi zajedno, i medju kojima je većina njih prostranjenija od cele Evrope koja odustaje, koja je razočarana i koja je prožeta skučenim obrascima staroga sveta. Čak se i u najmirnijim, najzabačenijim, najbezličnijim državama u Evropi oseća nešto crvotočno što podriva: očekivanje borbe, spoznaja o radu, nove vere koje još mucaju, stare koje navlače novo ruho, teorije, zamisli i sistemi što se sa svih strana hvataju u koštac sa principom - korisnosti. Ne traži se više apstraktna istina, već istiniti osećaj života. Klasični obrasci nisu više dovoljni ni u umetnosti, ni u politici, ni u opštoj ekonomiji. U tom prividnom neredu nameće se odredjeni oblik društva koji nadvladava zbrku. On deluje, stvara. On menja vrednosti. Nijedna klasična teorija, nijedna apstraktna
koncepcija, nijedna ideologija nije to mogla da rpedvidi. To je strašna snaga koja danas steže čitav svet, oblikuje ga i gnječi. To je velika moderna industrija u kapitalističkom obliku.
Deoničko društvo.
Taj oblik društva našao je utočište u načelu korisnosti, da bi bezbrojnim narodima pružio priču o savršenoj demokratiji, o sreći, o jednakosti i o udobnosti.

Grade se zaštićene luke, putevi sa odmaralištima, geometrijski gradovi. Kockaste fabrike, straobalne mašine, milion malih smešnih sprava koje obavljaju kućne poslove. I to se upija. Automatizacija prožima svakidašnji život. Razvitak. Geometrijski procvat. Delo, namenjeno gomili, ljudima, životu. Ono zbližava zemlje koje su geografski i kulturološki, istorijski strane, da bi se ostvarila njihova sličnost: pristaništa Aden, Dakar, Alžir; lučka čvorišta Bombaj i Hong Kong; Boston, Njujork, Barselona, Roterdam, Antverpen, izlazi industrijskih područja. Karavane od 10 ili 15 hiljada kamila, koje su se nizale putevima Timbuktua i koje su prenosile petnaest stotina tona tovara, zamenili su teretni brodovi od 20 hiljada tona što ulaze u luke sagradjene na nepristupačnoj obali, i za osam dana, dvadeset hiljada tona robe stiže na tržište pomoću brodova i tegljača, železnice, guseničara i aviona.

I točak se okreće... on stvara novi jezik. U tom čudesnom poslu, usred svog tog pamuka, kaučuka, kafe, pirinča, plute, kikirikija, Pustetovih liturgijskih knjiga, lososa u bačvama, kolutova gvozdenih žica, ovaca, konzervi, sanduka piletine, hladnjaka, znamenja Sacre-Coeura, Listovih rapsodija, fosfata, banana, jezik - reči i stvari, ploče i rune, portugalski i kineski, brojke i fabričke oznake, garancije, poštanske marke, nalepnice, brodske teretnice - jezik se menja i otelovljuje se u bioskopima gde se obraća nestrpljivoj gomili nepismenih, u novinama koje zanemaruju gramatiku i sintaksu da bi što jače upale u oči tipografijom svojih naslova, skladno oblikovane cene na nekoj kravati u izlogu, raznobojni oglasi i gigantska slova koja podupiru hibridno graditeljstvo. Današnjica. Duboka današnjica.

Sve se menja, sve se udaljuje, sve se približava, gomila se rastače, vrišti, potvrdjuje i razdražuje. Proizvodi pet delova sveta nalaze se na istom poslužavniku, na istoj tkanini. Sve je veštačko i sve je stvarno.

Blez Sandrar - Moravagine

2010-11-03T22:44:00.001+01:00

photo: justaride "Construction"

Načelo svrsishodnosti je najlepši i možda jedini izražaj zakona intelektualne postojanosti. Pećinski čovek, koji je nasadio dršku na svoju kamenu sekiru kako bi je bolje držao u ruci, koji je njom s ljubavlju tesao, stvarajući oblik ugodan oku, pokoravao se načelu korisnosti i upotrebljivosti, kao što se istom načelu podvrgava moderan inžinjer koji znalački savija trup transatlantika od četrdeset hiljada tona, obradjujući njegovu unutrašnjost tako da pruža što manji otpor - dajući tom plovećem gardu oblik što je oku ugodan.
Putevi, kanali, pruge, luke, potporni stubovi i zidovi, nasipi, električni vodovi, vodovodi, mostovi, tuneli, sve te crte i krivulje koje vladaju savremenim krajolikom, nameću čoveku svoju veličanstvenu geometriju.

U manje od pedeset godina, monokultura je preobrazila sliku sveta, iskorišćavajući ga sa neverovatnom veštinom. Potrebni su joj proizvodi, sirovine, biljke, životinje da bi drobila, mrvila, preobražavala. Ona rastavlja i rastvara. Bez obzir na narav nekog područja, odomaćuje odredjeni uzgoj, popisuje odredjeno raslinstvo, poremećuje stogodišnje gospodarstvo. Monokultura nastoji da preobrazi pojedina područja planete, možda i čitavu planetu! Moderan čovek ima potrebu da sve pojednostavi i da ugodi sebe na sve načine. I ta neprirodna istolikost koju nastoji da ostvari, ta istolikost koja sve više i više preplavljuje svet, ta istolikost je znak naše veličine. Ona je znak volje, volje svrsishodnosti. Njome se opravdava preterana industrijalizacija, a najnoviji, najčudniji, najneočekivaniji oblici naše civilizacije dosežu njom do najviših vrhunaca najvećih civilizacije svih vremena. Od prvih svojih pojava na zemlji, ljudski je život ostavio tragove svoje delatnosti. Ali i ona se pokorava samo jednom podsticaju - upotrebljivosti, i poput naših inžinjera, praistorijsko čovečanstvo je takodje imalo samo jedno načelo - načelo korišćenja svrsi.

Den Simons - Šuplji čovek

2010-10-26T00:31:00.000+02:00

ilustracija: "Communication is Hard Work" by jfkpaint

Gejl se naginje napred, oči počinju da joj sijaju. "Mislim da shvatam... ali gde je tu onda um Džeri? Sam mozak?"

Džeremi se smeje, pokušava da otpije još malo... On spušta čašu sa treskom. "Pretpostavljam da je najbolji odgovor što su Grci i verski ludaci bili u pravu kada su razdvajali jedno od drugog. Na mozak se može gledati kao na... pa, kao na neku vrstu istovremenog elektrohemijskog generatora talasnog fronta i interferometra. Ali um... ah, um... to je nešto mnogo divnije nego ta grudva sive materije koju zovemo mozak."

"A kako se ovo otkirće može primeniti na našu sposobnost... na telepatiju?" Gejlin glas je tih.

"Sasvim jednostavno, kada sebi vizuelno predstaviš ljudsku misao kao niz frontova stojećih talasa koji stvaraju obrasce interferencije što se mogu skladištiti i množiti...Sećaš se kada smo podelili utiske o toj sposobnosti neposredno pošto smo se upoznali? Oboje smo zaključili da bi bilo nemoguće objasniti dodir uma bilo kome ko to nije iskusio. Bilo bi to kao opisivanje... kao opisivanje boja osobi slepoj od rodjenja."

"Ti znaš da dodir uma u stvarnosti ni najmanje nije nalik onome kako to opisuju u tim glupim SF pričama koje čitaš." Gejl se osmehuje. "Obično kažu da to liči na hvatanje radio ili TV emisija", kaže ona, "kao da je um prijemnik ili tako nešto."

Džeremi klima glavom. "Ali mi znamo da nije tako.Da je pre kao... " Ponovo reči ga izdaju i on pokušava da podeli sa njom matematiku: "..sinusni talasi izvan faze koji polako konvergiraju dok se amplitude premeštaju preko prikazanog prostora verovatnoće."

"Nešto kao da imaš deja vu sa nečijim tudjim sećanjima." kaže Gejl...

Blez Sandrar - Moravagine

2010-09-23T17:09:00.000+02:00

image: "Love is Blind" by Larafairie

Shvatio sam da je ljubav teško otrovanje, odredjeni nedostatak, nedostatak koji treba s nekim podjeliti, pa ako je jedan od sudionika zaljubljen, drugi je tek sukrivac, ili pak žrtva, ili je i on posjednut.
Ljubav je mazohistična. Ti krikovi, te jadikovke, te nježne uzbune, to tjeskobno stanje zaljubljenika, to stanje iščekivanja, ta pritajena patnja, prikrivena misao, jedva izgovorena, ta uznemirenost u odsutnosti voljena bica, taj bijeg vremena, te uzbudljivosti, te hirovitosti, ta snatrenja, te djetinjarije, to moralno mučenje u kojem se miješaju taština i samoljublje, čast, odgoj, stid, ta podizanja i opadanja živčanog tonusa, to zastranjivanje imaginacije, taj fetišizam, ta okrutna točnost osjecaja koji bičuju i ruju, ta propast, ta iscrpljenost, to odricanje, to poniženje, to gubljenje i to stalno obnavljanje osobnosti, to tepanje, te riječi, te rečenice, ta uporaba deminutiva, ta familijarnost, to ustručavanje pri dodiru, taj epileptični drhtaj, ti uzastopni i umnoženi ponovni padovi, ta olujna strast što sve više i više uznemiruje i što joj razaranja rastu do potpuna umrtvljenja, do posvemašnjeg uništenja duše, do mlitavila osjećaja, do iznemoglosti moždina, do praznine mozga, do jalovosti srca, ta potreba za rušenjem, razaranjem, unakažavanjem, ta potreba za izljevima, za obožavanjem, za misticizmom, ta nezadovoljenost koja se izražava prenadraženošću sluzokože, promjenama okusa, vazomotornim ili perifernim poremećajima i koja nalazi utočište u ljubomori i osveti, u zločinima, u lažima i izdajama, to idolopoklonstvo, ta neizlječiva sjeta, ta apatija, ta duboka moralna bijeda, ta skrajnja i bolna sumnja, taj očaj, nisu li sva ta znamenja upravo obilježja ljubavi, na temelju kojih je moguće postaviti dijagnozu i zatim sigurno ucrtati kliničku sliku mazohizma?

Ljubav nema druge svrhe, a kako je ona jedini pokretač prirode, mazohizam je jedini zakon svemira.

Mark Tven "Otrovne misli"

2010-05-13T11:18:00.002+02:00

photo by PutYourBraveFaceOn "You Fill My Heart"

Ponekad, dok razmišljam o ljudima, čini mi se da je šteta što Noa i njegovo društvo nisu zakasnili na brod.

Adam i Eva uživali su mnoge povlastice, a najveća je bila što nisu imali mlečne zube.

Život bi nam bio neizmerno srećniji kad bismo se mogli roditi s osamdeset godina pa se približavati osamnaestoj. (ovo je dalje razrađeno u TV seriji 'Seinfeld', odlomak možete pročitati ovde - prim. aut)

Ne volim govoriti o zagrobnom životu jer imam prijatelje na obe strane.

Nikad još nije bilo nezanimljiva života... I iza najdosadnije vanjštine skrivaju se drama, komedija i tragedija.

Ima ljudi koji se dosledno lišavaju svake jestive, pitke i dimne tvari koja je na iole lošem glasu. To je cena koju plaćaju da ostanu zdravi. A zdravlje je sve što za nju dobiju. Ja to stvarno ne razumem! To je kao da date sav imetak za kravu na umoru.

Knjige o zdravlju čitajte vrlo pozorno. Može vam se dogoditi da umrete zbog štamparske greške.

Svi zubari vole da pričaju dok rade. To su nasledili od svojih profesionalnih predaka - brica (berberina). Zubar koji dobro priča - pod uslovom da nije jako loš u drugom poslu - pravi je izbor.

Mark Tven "Otrovne misli"

2010-05-12T01:44:00.004+02:00

photo by MerlinH "Readin' is pleasure"

Čim otkrijete da ste na strani većine, hitno morate učiniti nešto sa sobom.

Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.

Radi kao da ti novac nije neophodan, pleši kao da te niko ne gleda, voli kao da nikad nisi bio nesrećan.

Bolje je zaslužiti priznanje i nemati ga, nego ga imati a ne zaslužiti ga.

Čovek je stvorenje načinjeno na kraju radne nedelje, kada se Bog već umorio. I uopšte, čemu je trebalo celi ovaj globus stvarati u hitnji za svega šest dana? Da se utrošilo malo više vremena, svet bi bio kako valja, pa se sad ne bi trebalo toliko popravljati i poboljšavati. Slično se dešava kad na brzinu sklepaš kuću, pa u žurbi zaboraviš zahod, ili spremište za metle i to onda moraš naknadno dograditi, bez obzira koliko te koštalo novaca i živaca.

Stvoriti čoveka bila je krasna i dovitljiva zamisao, ali dodati ovcu bila je tautologija.

Adam je bio samo čovek - a to objašnjava sve. On nije uzeo jabuku zbog nje same, nego zato što
mu je bila zabranjena. Da mu je bila zabranjena zmija, on bi verovatno i nju pojeo.

Ivo Andrić "Deca"

2010-05-10T10:42:00.001+02:00

photo by Toyan "Inside the classroom"

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

2010-05-07T12:39:00.001+02:00

illustration by AquaSixio "Breathe Me"

- Čuo sam doduše da si ogluveo, ali toga se nisam plašio. I otac i majka su mi bili gluvi, nije vredelo da im se viče - nisu čuli. I na skupovima ima mnogo gluvih ljudi koji nikada nisu čuli ni reč o Bogu ili molitvu Bogu.

***
Jednoga dana, mogao sam imati oko devet godina, u poštansku kancelariju je ušao vrlo crn i visok čovek, divčina. Začudjeno sam ga pogledao. Predao mi je jedno pismo i četiri šilinga za marku.
- Udario si danas put pod noge? - reče moj ujak.
- Da, doneo sam jedno pisamce za svog sina u Kristijaniji.
- Čitao sam o njemu - reče moj ujak.
- Je l' - reče..., I ja sam čitao o njemu ali ništa nisam razumeo. Njegova majka se nadala da će izučiti za sveštenika i doći kući. Ali izgleda da tako neće biti.
A moj ujak na to odgovori sa svoje klupe: "On je više nego sveštenik!"

Ne znam otkud mom ujaku takav odgovor, najverovatnije iz novina i knjiga po kojima je njuškao. Ko je bio taj sin koji je obećavao? Pol Boten-Hansen (poznati norveški kritičar i bibliograf) Glavom i bradom! Bio je jedan od najboljih u svoje vreme.
I moj otac je nekada imao sina koji obećava.
A za tako velike nade potrebna su veća ulaganja.
Ali nećemo dozvoliti da mi, koji smo razočarali, postanemo tragični likovi. Nije to vredno toga.

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

2010-03-15T23:13:00.005+01:00

photo by YourDarky "Place"

- Pogledaj ovo - sigurno je rekao - pogledaj samo kako on piše. Gore nešto u životu nisam video. A samoglasnike i suglasnike uopšte ne zna.
- Ne, nisam ih znao. Ali nisam bio utučen, niko ne treba da ih zna. Pokušao sam da nabrojim suglasnike i samoglasnike obrnutim redom, ali od toga nisam postao srećniji i zadovoljniji, ne, duša mi zbog toga nije postala ni malo uzvišenija, tako da sam mogao da pljunem na njih. Čemu uopšte te koještarije služe? Sve je to presipanje iz šupljeg u prazno. U čemu je poenta? Sve te nepotrebne stvari koje moramo da naučimo i pamtimo celog života. Pogledajte kako to rade novinari. Oni se više ne služe svojim papagajskim znanjima, snalaze se bez njih i ljudi ih razumeju. Danas sam video jednu polomljenu fotelju, pripadala je nekom starom direktoru škole, sedeo je u njoj do svoje smrti. Sedamdeset godina je znao svoje dragocene lekcije, a sad mu deca prodaju fotelju.

Duško Trifunović "Grešio sam mnogo"

2010-03-10T14:36:00.001+01:00

photo by Atis "Peace of Mind"

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

In Memoriam: Momo Kapor "Pohvala novinarima"

2010-03-03T20:17:00.002+01:00

(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku "NIN" : 'Pohvala novinarima')

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.

„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju. Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović. Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan. Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu. Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.

Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

Dragan Dragojlović "Naša sumnja"

2010-02-10T15:36:00.003+01:00

photo by Borda "I Give You My Heart"

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

Jelena Lukić "Nemojte mi reći"

2010-02-04T16:40:00.006+01:00

photo by Karindreijer "KS"

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.

Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Jelena Lukić "Korak niz ulicu"

2010-02-03T18:31:00.000+01:00

photo by M0thyyku "The beauty of a woman"

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
“Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem?!”
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla iz stana Stefana Pfeistlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru,
sa šupljom pričom i šupljim pogledom?
Pa, kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu
jasno je povukla, markerom na belom
Pa, kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam uspela da nađem svoju Tatjanu
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa, ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
i da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima,
jer kad sam ja izašla iz njegovog stana
ja sad mogu da izađem i iz same sebe
nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.

Onaj ko izađe iz stana Stefana Pfeistlingera-
on je odabrao da se ne zadržava bilo gde
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao ili razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„Jesam li sigurna“-pitaš- „Zar ću otići“, igra ti leva obrva.
Pa, znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš:
„Ovde sam već bio, sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao a možda i živeo
pre nekh trista godinabaš ovde,
pa, iz minuta u minut lagano prepozajem“,
I dodirneš sve ponovo,
a kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u mđuvremenu u tebi naselila,
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor,
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije
pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste
I, dok silazuš stepenicama, sto ti duhova govori:“VRATI SE“,
Al ti jedan, tvoj glas, kaže: „Idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao ne znači da si našao
Ii nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac,
važan i siguran, a da sam ti ja ženica
što treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
A tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala,
ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata…
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka
zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje,
ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim,
ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…

I zato-otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

Jelena Lukić "Kako smo se igrali sa pokojnom bakom"

2010-02-01T16:17:00.000+01:00

illustration by Smokepaint "Grandmother"

Sa pokojnom bakom igrali smo se zatvorenika
tako sto je odvedemo na terasu,
ponekad dodamo komad hleba il’ čašu vode,
Gledamo iza stakla njenu nemoć,
Pa se smejemo, dugo se smejemo...
A ona nas gleda staračkim očima,
Upalim dupljama, krezavom vilicom,
Srećna što je puštamo da bude deo igre.
A mi, zli k’o što samo dobra deca umeju da budu,
Govorimo joj što je u zatvoru i šta je još čeka.

Sa pokojnom bakom igrali smo se i kazne,
Jer zatvorenici nisu samo u ćelijama,
Pa joj stavimo prutić preko močvare
Pune živog blata i kažemo:
-Ajde bako, pređi preko…
A onda, k’o cirkuski igrač, vešta i tanka,
K’o na koncu preko provalije,
Deo po deo na vhovima prstiju…
A mi se smejemo, dugo se smejemo…
Šta bre -smejemo se?
Ma do vazduha ne možemo da dođemo,
srećni zbog novog zla i užasa
naslućujući čarobnu stvar
Da naša domišljatost nema granica
Sve ljubeći požudno privid naše moći
i despotski se napijajući vina il’ suza,
osećajući potpuno miris vladavine.

Sa pokojnom bakom bilo je lakše nego sa mnom, zar ne?

Ti neobični dželatu, što kradeš mi ideje,
pa me zatvoriš na terasu mojih uspomena,
i puštaš me da se sećam,
a ne javljas se danima,
Znajući da su to hleb i voda koji su mi potrebni,
I tvoja ćutnja je još glasnija od smeha,
Puštaš me da budem seoska starica, zatvorena na terasi sred grada i betona,
Puštaš me da budem posred živog blata
A znaš da ću teško preći preko puta, i da će me zapljusnuti voda i potopiti blato
baš tad kad me nadvladaju sopstvene radosti.

Sad dobro znam da nema razlike,
da sve isto je,
gledao sa ove ili one strane stakla,
isto ćeš videti- sa obe je staračko oko,
čak i kad misliš da to je dete
u šarenoj suknjici na plave cvetiće,
cvetić ne postoji to privid j zenice,
obične luke za usidrene suze…
I sad dobro znam da kad kopaš bunar,
ti ne kopaš bunar,
i kad tražiš vodu, ti ne tražiš vodu,
već to ovi iz zemlje prave tunel,
pa si ih susreo na pola puta.
da l’ će se oni nadisati vazduha, il ti napiti vode
isto je, jer tu nema suprotnih strana,
sve je to isti put na kom se kad tad svi susretnu,
i zato, ti sam gutaj svoj hleb,
i nemoj me čekati pokraj močvare,
pusti me da vidim tren kad se žrtva i dželat,
starac I dete, tuga I obest, kikot i šapat
tek samo dodirnu i onda prepoznaju,
pa gorko poljube sebe u ogledalu.

Sa pokojnom bakom igrali smo se surovo,
sve dok jednog dana nismo shvatili da je više nemamo.
A kraj starog drvenog krsta nema mesta ni za kakve igre,
samo tek za jabuku, kocku šećera il’ kutiju ratluka

Duško Trifunović "Teška bolest"

2010-01-22T14:56:00.001+01:00

photo by Khomenko "Give Me a Sign"

Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

Duško Trifunović "Zadnje vesti"

2010-01-20T14:52:00.004+01:00

photo by Triancula "What do you mean, Faith?"

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj
A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto
A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

2010-01-14T23:11:00.002+01:00

photo: Pepytta "Man in Black"

Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"

*

Ništa se ne može porediti sa dahom živog bića.

Duško Trifunović "Srećan"

2010-01-12T02:29:00.001+01:00

photo by AyaIwa "Rusty"

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović "Ima nešto..."

2010-01-11T14:23:00.000+01:00

photo by Pinaryilmaz "Please, don't leave me"

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo obljećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umrjeću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Duško Trifunović "Patnja"

2010-01-10T14:10:00.002+01:00

photo by Strany "On The Wings I Could Hear You"

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.

Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće

Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više

Knut Hamsun "Po zaraslim stazama"

2009-12-18T15:52:00.006+01:00

photo: Sasha "Old House"

Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.

---

* "Govor Visokog" - jedna od najpoznatijih pesama Starije ede. Starija eda je skup norenskih epskih pesama zapisanih u srednjem veku i jedini je pisani izvor norenske mitologije. "Govor Visokog" obuhvata više samostalnih pesama od kojih je najpoznatije moralističke kazivanje boga Odina (Visokog) na koje se Hamsun ovde poziva.
** Tesaka (ili Antaisaka) - pleme na jugoistoku Magadaskara

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

2009-12-11T14:26:00.006+01:00

photo by P0RG "Dreamer"

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

2009-12-09T14:25:00.006+01:00

photo by Bexcelica "Nose"

Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

2009-12-03T14:02:00.000+01:00

photo by Viry "Eating Dissorder"

Čovek se ne bi smeo prejedati kada je melanholičan. To uzrokuje romantični zanos, jezovit polet, lirsko očajavanje. Onaj koji samo što nije zapao u elegiju trebalo bi da posti da bi očuvao duh strogim i treznim. Koliko li je Goethe morao da pokrka kupusa i kobasica pre nego što je napisao Jade mladog Werthera? Predsokratski filozofi, koji su živeli od dve smokve i tri masline, podarili su nam tako jednostavnu i lepu misao, lišenu sentimentalnosti. Rousseau, koji je napisao sladunjavu Novu Heloisu tvrdio je da jede "vrlo lagano: izvrsne mlečne proizvode, nemačke poslastice..."

Hvala Narodnoj biblioteci! :)

2009-11-17T10:38:00.005+01:00

Narodna biblioteka Srbije je na svom sajtu dala sledeće obaveštenje:

Besplatan pristup servisu elektronskih knjiga

750.000+ e-knjiga i 23.000+ audio knjiga u slobodnom pristupu od 1.11. do 31.12. 2009.

Udruženje "Svetska javna biblioteka" (The World Public Library Association) sadrži preko 750.000 elektronskih knjiga u PDF formatu na preko 100 jezika kao i preko 23.000 zvučnih elektronskih knjiga.

U besplatnom pristupu je oko 200 popularnih naslova, dok se pristup ostalim naslovima plaća. Narodna biblioteka Srbije je aktivnostima svoje međunarodne saradnje ostvarila pravo na besplatan pristup svim sadržajima ovog servisa u periodu od 1. novembra do 31. decembra 2009. godine.

Korisničko ime i lozinka za besplatni pristup glase: NBS i NBS2009 i mogu se uneti na početku korišćenja servisa pod opcijom MEMBERS ili po potrebi pre preuzimanja e-knjige.

Pregledanje svih zbirki moguće je na adresi:
http://worldlibrary.net/Collections.htm,
a pretraživanje elektronskih knjiga na:
http://66.175.80.129/worldlibrary/form/wplqualifiedSearch.jsp.

Dragi prijatelji, uživajte u ovom poklonu! :)

Ketrin En Porter

2009-11-12T20:46:00.004+01:00

painting: Cocodrillo "Bedtime Stories"

Čim sam naučila da stavljam slova na hartiju, onda kada sam imala otprilike tri godine, počela sam da pišem priče, i to je bila osnovna, despotska preokupacija, netaknuta linija mog života koja upravlja mojim postupcima, odredjuje moje poglede i duboko utiče na moj karakter i ličnost, na moja društvena uverenja i ekonomski status, i na vrstu prijateljstva koje sklapam.

Sanja Domazet "Božanstveni bezbožnici"

2009-11-06T16:59:00.007+01:00

photo: Sidoneon

Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

2009-11-01T11:16:00.003+01:00

photo: Hermin Abramovich

- "Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvog oca gore..."
- "Gde gore?" rekao sam.
- "Na onom svetu."
To sam čekao.
"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum."
- "Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."
- "Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se. "Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."

BibliOddyssey - Van Gogova ilustrovana pisma bratu

2009-10-27T18:50:00.010+01:00

Nedavno sam otkrila pravu riznicu dokumentarnih slika, tekstova koje datiraju bukvalno od nekoliko vekova unazad do današnjih dana. 'Listajući' strane ovog bloga, osetila sam se na momente kao Vernov profesor Lidenbruk u momentu kada nailazi na zapise alhemičara iz drevnih vremena Arnija Seknusema. BibliOddyssey je blog - arhiva raritetnih fotografija, pisama, autentičnih umetničkih dela, mesto za sve ljubitelje antikvarnog, papira i pera, crno belih fotografija, crteža, papirusa... no, videćete i sami. Medjutim, pre nego vam ostavim link, još nešto...

Prošle nedelje na ovom sjajnom blogu osvanuo je nov post sa (za mene) nikada vidjenim do tada originalnim Van Gogovim pismima bratu i crtežima kojima je ilustrovao svako pismo. Ispod slika imate prevod sadržaja pisama na engleski. Dirljivo, poetično, genijalno. Nadam se da će vam se svideti: http://bibliodyssey.blogspot.com/2009/10/handshakes-in-thought.html

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

2009-10-21T13:43:00.002+02:00

ilustracija: Joanne Renaud

Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i hteo bi da se zove Džon. Prezime mu je Bandini, ali bi on hteo da bude Džons. Majka i otac su Italijani, ali bi on hteo da bude Amerikanac. Otac mu je zidar, ali bi on hteo da bude bacač u bezbolu za Čikago Kubs. Oni žive u Roklinu, Kolorado, deset hiljada stanovnika, ali bi on hteo da žive u Denveru - pedesetak kilometara odatle. Ima pege po licu, ali bi hteo da ih nema. Ide u katoličku školu, ali bi on hteo u državnu školu. Ima devojku po imenu Roza, ali ga ona mrzi. On je dečak za oltarom, ministrant u crkvi, ali je pravi djavo i mrzi ministrante. On je Arturo i voli oca, ali živi u strahu od dana kada će da odraste i bude u stanju da pobedi oca. On obožava oca, ali majku smatra jadnicom i budalom.
Zašto njegova majka nije kao druge majke? Svakog dana to ponovo uvidja. Majka Džeka Holija ga uzbudjuje - način na koji mu pruža keks činio je da srce počne da mu prede. Majka Džima Tolanda ima svetle noge. Majka Karla Mole nikad ne nosi ništa ispod cicane haljine; kada mete po kuhinji, on stoji na tremu i posmatra je u ekstazi, vrelim očima guta pokrete njenih kukova. Sada mu je četrnaest, i saznanje da ga njegova majka ne uzbudjuje učinilo je da počne potajno da je mrzi. Uvek je krišom posmatrao majku. Voli je, ali je mrzi.
Zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju da joj zapoveda? Zašto ga se plaši? Dok leže u krevetu, i on se budan preznojava od mržnje, zašto njegova majka dozvoljava Bandiniju to da joj radi? Kada iz kupatila udje u dečiju sobu, zašto se osmehuje u tami? Nije mogao da vidi njen osmeh, ali je znao da joj je na licu, to zadovoljstvo noći i zaljubljenost u tamu, ta skrivena svetla koja greju njeno lice. Tada ih oboje mrzi, mada je mržnja prema njoj ipak veća.
Doručak je na stolu. Čuo je oca kako traži kafu. Zašto njegov otac mora stalno da viče? Zar ne može da govori tišim glasom? Svi u okolini znaju šta se dešava u njihovoj kući, jer otac stalno viče. Morejevi, u kući pored, nikad se ne čuje ni glasak odande, nikad! Tih američki narod. Ali njegovom ocu nije dovoljno što je Italijan, on mora da bude bučni Italijan.
"Arturo", pozvala ga je majka, "doručak je na stolu."
Kao da on ne zna da je doručak na stolu! Kao da već svi u Koloradu ne znaju da porodica Bandini baš sad doručkuje!

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

2009-10-20T12:41:00.004+02:00

ilustration: Ryuyujin "Old Man"

Kuća nije otplaćena. Ona je njegov neprijatelj, ta kuća. Ima glas i stalno mu se obraća, kao neka papiga, večito ponavlja isto. Kad god trem zaškripi pod njegovim stopalima kuća drsko govori: Ti me ne poseduješ, Svevo Bandini, i nikada ti neću pripadati! Kad god dodirne kvaku na ulaznim vratima, uvek ista priča. Već petnaest godina ta ga kuća dočekuje i dovodi do očajanja svojom idiotskom nezavisnošću. Bilo je trenutaka kada je hteo da postavi dinamit pod nju i raznese je u paramparčad. Nekada je to bio izazov, ta kuća tako nalik ženi, izazivala ga je da je poseduje. Ali, za trinaest godina, on se umorio i oslabio, a kuća je postajala sve arogantnija. Svevo Bandini je digao ruke od nje.
Bankar, koji je vlasnik kuće, jedan je od njegovih najgorih neprijatelja. Pri samoj viziji bankarevog lica srce bi počelo pomamno da mu bije, u nezasitoj želji da pojede samo sebe. Helmer, bankar. Šljam ovog sveta. Koliko je puta bio primoran da stane pred Helmera i kaže mu kako nema dovoljno novca ni porodicu da prehrani. Toliko je puta to morao da učini, a Helmerove mekane ruke bi ga uvek nanovo obeshrabrile. Nije bio u stanju da razgovara sa ovakvom vrstom ljudi. Mrzeo je Helmera. Voleo bi da slomi Helmeru vrat, da iščupa Helmerovo srce i onda ga pošteno izgazi. Kuća nije bila njegova, i dovoljno je da dodirne kvaku na vratima da bi se setio kako mu ne pripada.

Džon Fante "Čekaj do proleća, Bandini"

2009-10-19T17:43:00.003+02:00

painting: Billy Childish

Ima stvari koje čovek ne može da kaže svojoj ženi. Da li bi Marija razumela tu navalu poniženja koje je osetio prolazeći kroz lepe sobe, stid kada je posrnuo jer su se njegove iznošene cipele, mokre od snega, okliznule na blistavo uglačanom žutom podu? Zar bi mogao da kaže Mariji da se ta privlačna žena sažalila nad njim? Istina: mada je bio okrenut ledjima, osetio je da se udovica na trenutak postidela zbog njega, zbog njegove neobične trapavosti.
"Baš klizavo", nasmejala se Udovica. "I ja stalno padam!"
Ali to je trebalo samo da mu pomogne da sakrije svoj stid. Ništa nije bilo ozbiljno s kaminom, samo par klimavih cigli u ložištu, sat posla. Rekao joj je da će popravka koštati petnaest dolara, sve sa materijalom. Nije se bunila. A onda mu je sinulo, kao zakasnela mučna pomisao, da su njegove cipele razlog njene darežljivosti. Videla je njegove izandjale djonove kad je kleknuo da pregleda kamin. Način na koji ga je gledala, od glave do pete, taj sažaljivi osmeh, nosio je u sebi razumevanje od koga je sav pretrnuo. Nije to mogao da kaže Mariji.

Marija bi ga ismejala da zna o čemu je Udovica pričala... On je znači Italijan? Sjajno. Baš je prošle godine putovala u Italiju. Prekrasno. On je sigurno jako ponosan na svoje poreklo. Zna li on da je Italija kolevka Zapadne civilizacije? Da li je ikada video Kampo Santo, katedralu Sv. Petra,
Mikelandjelove slike, plavi Mediteran? Italijansku rivijeru?
Ne, ništa od toga nije video. Jednostavnim rečima objasnio joj je da je iz Abrucija, da nikada nije išao tako daleko na sever, da nikada nije bio u Rimu. Radio je vrlo naporno u mladosti. Nije bilo vremena nizašta drugo.
"Abruci!" Udovica je sve znala. Onda je sigurno čitao dela D'Anuncija - i on je iz Abrucija.
Ne, nije čitao D'Anuncija. Čuo je za njega, ali ga nikada nije čitao. Potišteno je shvatio da nema ništa da kaže na tu temu.

Udovica ga je posmatrala čitav minut. Zbunjen, okrenuo je glavu, pogledom je pratio teške
grede duž plafona, zavese od čipke, razne ukrase s pažljivim nemarom rasporedjene svuda po sobi. Ostao je s Rokjom tu noć. S Rokom, Marija, ne sa Udovicom. Sledećeg dana, kada je na stovarištu uzeo cigle za kamin, vratio se do Udovičine kuće da ga popravi. Raširio je platno preko tepiha, zamešao malter u kanti, iščupao klimavu ciglu iz ložišta. Tada se pojavila Udovica, tiho je ušla iz jedne od soba prožetih slatkim mirisom. Opet knedla u njegovom grlu. Opet je mogao
samo da se smeška. Kako napreduje posao? Pažljivo je radio: ni trunka maltera nije umazala cigle koje je postavio. Čak je i prostrto platno ostalo čisto, stare cigle bile su uredno složene sa strane. Obradovalo ga što je to zapazila. Nikakva strast nije ga obuzela kada se sagla da pogleda nove cigle u kaminu, njena glatka zategnuta zadnjica, tako zaobljena kad se nakrivila na bok. Ne Marija, čak ni njene visoke štikle, njena tanka bluza, miris parfema u njenoj tamnoj kosi, ništa od toga nije ga navelo na grešnu misao neverstva.
Kao i pre, samo ju je posmatrao s radpznalošću i čudjenjem: tu ženu sa sto, možda i dvesta hiljada u banci.

Pesme, inspirisane literaturom

2009-10-18T13:57:00.002+02:00

Nedeljno jutro me je inspirisalo da uradim malo internet-istraživanje na temu "Koji su veliki pisca i dela uticali na muzičare". I kako to već obično biva, put me dovede do ovog sjajnog videa Debore Pardes... uživajte.

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

2009-10-17T00:35:00.009+02:00

ilustracija: Situo

Čitao sam na stotine knjiga. Tu je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski imenik Los Andjelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa nisam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom marširaju stranicama uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. A tek Šopenhauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Identično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Dani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospodjica Hopkins bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim belim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knjiga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb. Ništa od onoga što je činila nije mi promaklo. Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.

Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabačenih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči - bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najednom je pogledala ka meni i lice joj je pobledelo, šokirano, kao da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vlaži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvrnula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je pogledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao, ali morao sam da je nadjem da bi moje oči prošle istim putem kojim su prošle i njene.

Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje na pod. S belim nogama tihim kao duhovi, prešla je do prozora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knjiga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci gospodjhice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih prstiju.
Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad duhne u prste dok čita. To! Tada su otisci sigurno na njoj. Moram je imati. Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gledajući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih npredivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto iznad donje ivice knjige, dok se parfem možda uvlači u stranice i čini ih mirisnim za mene.

Sve dok najzad nije završila sa čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila medju biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život. Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biografija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katarina Argonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sasvim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje. Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza ostalih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

Jovan Dučić "Jutra sa Leutara"

2009-10-16T00:09:00.007+02:00

ilustracija: Biblioddyssey

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Grej Markes "Tajna istorija kulture 20. veka"

2009-10-10T02:05:00.004+02:00

painting: Blake Flynn

"Moderni kapitalizam kao vid postojanja je početkom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka
prevazišao proizvodnju nužnih i luksuznih artikala. Pošto je zadovoljio potrebe tela, sistem se kao spektakl okrenuo željama duše. On se usresredio na individualne muškarce i žene, zgrabio njihove subjektivne emocije i doživljaje, promenio nekad prolazne, nestvarne fenomene u objektivnu robu
koja se mogla reprodukovati, plasirao je na tržište, odredio joj cene o onda je prodavao onima koji su nekada, izvlačili emocije i doživljaje iz sebe samih - ljudima koji su kao zarobljenici spektakla, sada glavne stvari mogle pronaći samo na tržištu."

Ameli Notomb "Higijena ubice"

2009-10-08T09:27:00.005+02:00

ilustration: Gobeldyook "Edward never gets it rioght"

- Prodali ste milione primeraka knjiga, čak i u Kini, a ipak niste o tome uopšte razmišljali?
- Fabrike oružja prodaju svaki dan hiljade raketa po čitavom svetu pa ipak o tome ne razmišljaju.
- To nema nikakve veze.
- Mislite? A ipak, paralelizam je sasvim očigledan. Na primer, to nagomilavanje: govori se o "trci u naoružavanju", moglo bi se isto tako reći "trka u književnostima". To je argument sile kao i svaki drugi: svaki narod istura svoga pisca ili svoje pisce, kao topove. Pre ili kasnije, i mene će isturati i do bleštavila glačati moju Nobelovu nagradu.
- Ako to tako shvatate, slažem se sa vama. Ali hvala bogu, književnost je manje škodljiva.
- Moja nije. Moja je škodljivija od rata.
- Da li vi to laskate sami sebi?
- Trebalo bi da to radim, pošto sam jedini čitalac koji je u stanju da me razume. Da, moje knjige su škodljivije od rata, jer izazivaju kod čoveka želju da crkne, a rat izaziva želju da se živi. Pošto mene pročitaju, ljudi bi9 trebalo da se sami ubijaju.
- Kako objašnjavate što oni to ipak ne čine?
- E, to objašnjavam veoma lako: zato što me niko ne čita. U suštini, možda je upravo u tome objašnjenje mojega izuzetnog uspeha...
- To je zaista izuzetno rasudjivanje...
- Ali nepobitno! Eto, uzmimo Homera... on nikada nije bio toliko slavan. Pa ipak, poznajete li mnoge prave čitaoce prave Ilijade i prave Odiseje? Šaka ćelavih filologa, i to je sve! Jer, valjda ipak nećete nazvati čitaocima one dremljive gimnaziste koji još mucaju o Homeru za školskim klupama dok misle samo na reviju Depeche Mode ili na sidu? I upravo iz tog izvanrednog razloga Homer i jeste osnovica za uporedjivanje.
- Ako pretpostavimo da je tako, nalazite li da je to izvrstan razlog? Nije li to pre za žaljenje?
- Mislim da je izvrstan. Nije li ohrabrujuće za pravog, čistog, velikog, genijalnog pisca kao što sam ja, da sazna kako ga niko ne čita? Da niko ne prlja svojim prostačkim pogledom lepote koje sam stvorio u skrovištu svojih najdubljih predela i svoje samoće?
- A zar ta Nobelova nagrada u suštini ne osporava vašu teoriju? Zar ona ne podrazumeva da vas je čitao bar Nobelov žiri?
- To uopšte nije sigurno. Ali u slučaju da su me članovi žirija i čitali, verujte da to ništa ne menja. Mnogi ljudi su se toliko usavršavali da čitaju ne čitajući. Kao što ljudi žabe rone a ne progutaju ni kap vode. To su čitaoci-žabe. Oni čine većinu medju čitaocima, a ja sam ipak suviše kasno otkrio da oni postoje. Toliko sam bezazlen... Mislio sam, da svako čita kao i ja: a ja čitam kao što jedem - čitanje postaje sastavni deo mene i menja me. Čovek nije isti ako je jeo švargle ili kavijar. Najzad, kada kažem 'čovek', trebalo bi da kažem 'ja i još neki', pošto veliki broj ljudi ispliva iz Prusta ili Simenona u potpuno istom stanju, ne izgubivši ni mrvicu od onoga što su bili i ne dobivši ni mrvicu dodatnog. Oni su čitali - i to je sve. U najboljem slučaju reći će da "znaju o čemu je reč". Koliko puta sam zapitao pametne ljude: "Da li vas je ova knjiga promenila?", a oni su me gledali okruglim očima kao da kažu: "Zašto da me promeni?"

Ameli Notomb "Higijena ubice"

2009-10-07T11:54:00.005+02:00

painting: TheDotsAreJoined

Ja poznajem u trenutku ljude koji su me čitali: to se njima čita na licu. A vi niste izgledali ni slomljeni, ni veseli, ni debeli, ni mršavi, ni ushićeni: izgledali ste zdravi. Znači da me niste čitali ništa više nego vaš jučerašnji kolega novinar. To je uostalom razlog što, svemu uprkos, imam još malo naklonosti prema vama. Imam je još više zato što ste napustili čitanje još pre desete strane: to govori o snazi karaktera, sposobnosti koju ja nikada nisam imao. Osim toga, vaš pokušaj da priznate to sve, mada suvišan, služi vam na čast. U stvari, ja bih vas omrznuo da ste, pročitavši me zaista, bili onakvi kako vas ja vidim.

Slobodan Reljić "Bez istorijske distance: Kad je Beograd bio svet..."

2009-10-04T19:59:00.008+02:00

Nema tome decenija, a da je ovaj pusti, sumorni grad bio svetska kulturna metropola. Imena umetnika na koja ćemo podsetiti u ovom tekstu sasvim to potvrdjuju. Samo, da li to išta govori o našoj budućnosti?

Prototip stranog posetioca Beogradu devedesetih godina: visok, proćelav muškarac obučen u sivo odelo, govori fraze pripremljene u svojoj poslovnici (obično ministarstvo inostranih poslova velike sile), drži dosadne konferencije za štampu u "Hajatu". Obično se toliko zaigra da nije svestan kako je njegovo ime postalo poznato samo zato što je njemu činovniku, izmedju tolikih činovnika, dopalo da "pobesnelim Srbima" prenosi teške poruke (uglavnom pretnje) svoje moćne administracije.
Ženski tip posetioca: hrabre i namrštene dame, a odmah se vidi kako ih "sve rane ovog sveta bole". Angažuju ih UN ili Crveni krst kao portparole ili specijalne izaslanike. Njihov silazak u "svetski Ad" za TV-stanovnika Zemlje još je dirljiviji i definitivno pokazuje razliku izmedju "civilizovanog sveta", Evrope, Zapada i "remetilačkog faktora pred novim svetskim poretkom".

"Kakav je to Beograd kad je moj dolazak vest dana", pitao se pre dve godine Igor Mandić. Ovakav: destinacija "sivih odela" i "hrabrih dama". A svet, vesnik normalnog života trebalo bi da stigne posle ovih "čistača mina". Hoće li? Može li se iz ove gluve pomrčine uopšte misliti o svetlosti svetskih prestonica? Može! Tako bi se dalo zaključiti čitajući i gledajući knjigu Radovana Popovića "Slavni gosti Srbije" ("Verzal-pres, Beograd 1998). To je jedan jednostavan i uverljiv podsetnik na vreme kad je glavni grad Srbije i SFR Jugoslavije bio mesto gde su svetske kulturne veličine dolazile svaki čas i to poslom (koncerti, izdavanje njihovih knjiga, izložbe, učešće na festivalima, nastupi u pozorištima, snimanje filmova).

Uzmimo za primer 1972. godinu. Nabrajamo imena: prvi je stigao francuski marksista Roze Garodi; pa dolazi filmski svet: Vitorio de Sika, Kirk Daglas, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanovič, Mark Danskoj, Andžej Vajda, Sergej Bondarcuk, Liv Ulman, Mišel Pikoli, Bernardo Bertoluči... "Na ovaj beogradski festival (FEST) neočekivano su došli i američki kosmonauti Dejvid Skot, Alfred Vorden i Džems Irvin - astronauti ekspedicije 'Apolo 15', koja se iskrcala na tle Meseca: oni su pozdravili bioskopsku publiku u Domu omladine pre projekcije filma 'Hod po mesecu'. Na završetku FEST-a pevali su Žilijet Greko i Al Bano.

Posle je stigao "jedan od najpoznatijih tenora svetske operske scene" Plasido Domingo, za njim slavni pijanista Svjatoslav Rihter, pa Rene Kler, "najpoznatiji francuski filmski režiser"; "u skromnom hotelu 'Šumadija' na Čukarici odseda pisac Lajoš Zilahi"; poslednjeg dana avgusta u Beogradu je Viktor Sklovski, "jedan od najvećih književnih teoretičara, uvaženi član Akademije nauka Sovjetskog Saveza, koji je prijateljevao sa plejadom književnih velikana ovog veka kao što su Sergej Jesenjin, Ana Ahmatova, Aleksandar Blok, Andrej Bjeli, Hljebnikov, Mejerhold, Stanislavski, Gorki, Babelj;, Mandeljštam, Ljilja Brik, Majakovski, Aragon..."; u septembru je četiri koncerta održao Rej Čarls; mesec dana kasnije sopstvenim avionom je sleteo Herbert fon Karajan, a u Beogradu ga je već čekalo 98 članova Berlinske filharmonije. Slavni dirigent "sed, vitak i bodar za razgovor" pričao je: "Moja baka je rodjena i živela u Srbiji; srpskog porekla je i moja majka Marta koja je živela u Salcburgu." Pred Novu godinu opet je došao Plasido Domingo. To je bila prosečna, za sedamdesete godine, 1972.

Inače, odnos kulturni svet - Beograd, nije "ljubav na prvi pogled". Beograd je radom postajao svetski grad. Do šezdesetih godina ovog veka ovde su poznati stranci stizali retko. Alberta Ajnštajna je 1905. dovela žena; mladi arhitekta Šarl Zanere prošao je ladjom "na svom putu na Istok" 1911. ali to je znatno pre nego što će postati čuveni Le Korbizije; Lav Trocki je 1912. stigao kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima; Džon Rid će ovde biti (1915) pre nego što je napisao "Deset dana koji su potresli svet".
Pored neizbežne Rebeke Vest ("Crno jagnje i sivi soko") ostalo je zabeleženo da su ovde bili Migel de Unamuno, Rabindranat Tagore, Ivan Bunjin, Maksim Gorki... Od ovog poslednjeg je ostala i hvala jednom listu: "Kupim 'Politiku'. To je zamečateljan list. U njemu možeš da pročitaš sve... A ti znaš da ja poznajem sistem čitanja izmedju redova. Ali u tom listu našao sam samo to: istinu i samo istinu."

Posle Drugog rata Beograd je atašeu britanske ambasade Lorensu Darelu (posle napisao čuveno delo "Aleksandrijski kvartet") izgledao ovako: "Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U medjuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste kako smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poredjenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga."

Ali kako su se Tito i jugoslovenski komunisti udaljavali od Staljinovog komunizma, tako je i Beograd postajao sve privlačniji - i za Zapad i za Istok. Vec 1955. je ovde došao "najpoznatiji živi vajar sveta" Henri Mur. Savetnik naše ambasade u Britaniji Najdan Pašić i kulturni poslenik Stevan Majstorović (obojica dugogodišnji urednici NIN-a) otišli su u Murov atelje stotinak kilometara od Londona: "Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..." Mur je izjavio: "Poziv da posetim Jugoslaviju prihvatio sam s velikim veseljem. Moj prvi kontakt sa Srbijom datira još iz vremena Prvog svetskog rata, kada sam sa živim interesovanjem pratio ulogu Srba u tom ratu... Mi smo u Engleskoj čuli da se u Jugoslaviji stvara novi život i ja sam neobično zainteresovan da ga vidim..."
Evo kako se Mur susreo s "novim životom". Uglavnom je bio odlično primljen, ali onda "Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku 'preispitivanja' prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo 'dekadentno' delo; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki 'zdrava' majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog 'dekadentnog' kolegu."
Mur je, ipak, započeo topljenje sante socijalistickog leda. Slavnog glumca Denija Keja, koji je došao kao ambasador UNICEF-a, primio je i Josip Broz Tito. Piscima onda u posetu stizu Žan-Pol Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar. Ona je izmedju ostalog zapisala: "Napustajući Beograd, bili smo zapanjeni bedom njegovih predgradja, a zatim duž prašnjavog i razrivenog puta - očajem sela..."

Godine 1957. vozom su stigli Simon Sinjore i Iv Montan, istaknuti umetnici i francuski komunisti i njih je na Dedinju primio maršal. Ona je kasnije zapisala: "Smatrajući nas članovima Partije, sa priličnom sarkastičnom zajedljivošću upitao nas je da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao sto su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956."
Dašak slobode dovodi američkog pisca Vilijama Sarojana, pa slavne engleske glumce ser Lorensa Olivijea i Vivijen Li. A 1958. evo i Liz Tejlor sa trećim mužem Majklom Todom. Mužjak je "želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu i originalnu večeru" u "Mažestiku" za dve hiljade zvanica i "zahtevao je da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo". I: "Na podu su bile šarenice, postavljene sofre sa tronošcima, a sve to opet dekorisano prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika. Tod je bio oduševljen..."

Samo što je Holivud otišao, avangarda dolazi: Semjuel Beket, pisac "Čekajuci Godoa", "škrt u izjavama, ali retko nekonvencionalan... podvlači da je posebno impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda".
Posle je svirao "najveći džez muzičar XX veka" Luj Armstrong zvani Sačmo, pa držao predavanje Rolan Bart "pisac kapitalnih studija o Rasinu, mitologiji, Lojoli." Američki pisac Erskin Koldvel je o boravku u Beogradu (1961) znatno kasnije pričao: "Tada su mi bili potrebni susreti s ljudima koji me neće tretirati površno kao što mi se to kod nas dešavalo, s ljudima koji satima sede za stolom i druže se, pevaju neke pesme i uvek imaju strašno mnogo da kažu. Taj beogradski period je prosto izlečio moju dušu..."
Andžej Vajda, poljski režiser, Beograd vidi kao "fantastičan evropski grad, povezan sa svetom". "Poneo sam još jednu ideju za film: Sarajevo 1914. i priču o mladićima koji su izvršili atentat na Ferdinanda. Mislim da sam tu temu dobro razumeo i da razumem te mladiće. Ti su likovi veoma bliski poljskoj literaturi, Mickijevicu, Vispjanskom, bliski davnoj naivnoj fantaziji o tome kako se društvo može izlečiti plemenitošću i totalnim davanjem sebe za pravu stvar." Nekoliko godina kasnije Gavrilo Princip i "Mlada Bosna" će očarati i Orsona Velsa. "Glavni izvor bila mu je knjiga njegovog prijatelja Vladimira Dedijera - njega je Vels uzeo za saradnika na izradi scenarija." (Nijedna ideja, nije ostvarena).

Erih From, glasoviti psihoanaliticar, koji je od 1933. živeo u SAD, posle posete Beogradu piše tada mladom psihologu, pre godinu dana preminulom dugogodišnjem uredniku NIN-a Ljubi Stojiću: "Bio sam srećan kad sam ga dobio (pismo) jer sam pomalo počeo da brinem zbog Vašeg nejavljanja... Bilo je veoma ljubazno što ste me pretplatili na Jugoslovenski pregled i s nestrpljenjem očekujem da ga dobijem... Očekujem da ću se ovde, u februaru, sresti sa profesorom Petrovićem (Gajom) iz Zagreba. Pozvao sam ga da održi nekoliko predavanja na Univerzitetu. Takodje sam u kontaktu sa profesorom Markovićem (Mihailom)... Kako je profesor Rot (Nikola)? Da li je primio knjigu koju sam mu poslao?... Molim Vas pišite mi opet..."
"Dolazak (Igora) Stravinskog bio je za Beograd veliki kulturni dogadjaj", ali već sledeće godine tu su bili glasoviti majstor violončela Mstislav Rostropovič i njegova supruga operska diva Galina Višnjevska, pa jedna od najvećih balerina svih vremena Maja Pliseckaja, kompozitor Dmitrij Šostakovič, nenadmašni pijanista Artur Rubinštajn.

Alfred Hičkok, pošto je u Monaku obišao svoju filmsku ljubimicu Grejs Keli, doleteo je u Dubrovnik, pa u Beograd. Kad je obišao Kalemegdan govorio je: "Koliko ste vi tek imali da gradite kad se zna da su bombardovali i Nemci i saveznici. Lako je drugim velikim gradovima Evrope da se hvale svojom lepotom... Imate lep mali zoo vrt. Samo, ne svidja mi se što velikog slona držite vezanog! Zamolite upravu, ako može i u moje ime - da slona oslobode... Kazali su mi da je u vreme bombardovanja i zoološki vrt bio porušen i da su životinje bile pobegle na ulice, ali da su se same vratile nazad... Stvarno lepa priča - ne znam da li je istinita..."
Kad je 1965. gostovao pesnik Jevgenij Jevtušenko "prvi put se u Beogradu tražila karta više za neko književno veče... Medju srećnicima koji su ušli bila je i glumica Džeraldina Čaplin, kćerka slavnog komičara, koja je u to vreme snimala film u Košutnjaku."
Nobelovca Sola Beloua Beograd je vratio u detinjstvo: "Kao što znate, moji roditelji došli su iz Petrograda u Montreal. Varšava i Beograd bili su prvi slovenski gradovi koje sam video u životu. Stigao sam u Beograd zimi i video svoje detinjstvo: ulice zatrpane snegom, lica slična kao u Americi moje mladosti. Bilo je to vrlo dirljivo..." Te 1968. Bert Lankester je u Klubu književnika "išamarao svoju ženu, zbog ljubomorne scene koju mu je napravila", a Alberto Moravija kao novinar rimskog nedeljnika "Espreso" došao da razgovara sa Kočom Popovićem.

Krajem šezdesetih Beograd je već pomalo "razmažen" i poćinje da "bira". Tako je Mario del Monako, "čuveni italijanski tenor u šestoj deceniji života, koji ne peva kao nekad", od aerodroma do hotela prevezen u običnom "kombiju", a Djuka Elingtona na aerodromu je "dočekao Veliki džez orkestar Radio Beograda i odsvirao njegovu kompoziciju 'Uzmi voz A'." Ali i gosti su imali svoje zahteve. Mikis Teodorakis je došao sa sekretarom grcke KP i "insistirao na političkoj poseti, tražio telohranitelje, policijsku pratnju na motorima".
Jedan od najuglednijih pisaca sveta Robert Grejvs ("Ja, Klaudije", "Zlatno runo", "Grcki mitovi") je oktobra 1970. u Beogradu pošao u bioskop da vidi film "Grk Zorba". Novinarima je pričao: "Reč Serbia od velikog je značaja u mom životu. Jula 1914. moj prijatelj Džordz Malori provirio je na moja vrata i povikao: 'Serbia je zaratila!' Od tog trenutka svet se iz korena promenio!"
Nepravda prema Mariju del Monaku je, ipak, "ispravljena": već 1971. je pevao dve večeri i bio tretiran kao živa legenda. A i Ela Ficdžerald, koja je 1961. pevala pred polupraznom salom Doma sindikata, doživela je ovacije.

Sedamdesetih godina Beograd je, zaista, svetski kulturni centar. Detaljno nabrajanje imena u ovakvom tekstu gubi smisao, ali evo ih jos nekoliko: Ežen Jonesko je došao kod Mire Trailović da poseti "teatar koji je prvi u Jugoslaviji izveo jedno moje delo"; svirao je najveći gitarista sveta Andreas Segovija; bili su Frensis Ford Kopola, reditelj "Kuma", Bulat Okudžava, "sovjetski ekvivalent Boba Dilana", slavni engleski reditelj Piter Bruk, slavni ruski reditelj Jurij Ljubimov, češki režiser Jirži Mencl ("Strogo kontrolisani vozovi"), Šarl Aznavur, Pjer Paolo Pazolini, Klaudija Kardinale, Hans Magnus Encensberger, prva violina sveta Jehudi Menjuhin, pisac svetskih bestselera Džon Apdajk, Gream Grin, Bernardo Bertoluči ("XX vek"); plahoviti Roman Polanski je u ljutnji - zato što je najavljeno da će njegov film "Tesa" biti prikazan uz simultano prevodjenje, a ne titlovan - otišao iz grada; knjiga Česlava Miloša "Zarobljeni um" važila je za "bibliju jugoslovenskih intelektualaca"...

Različito su stranci videli Beograd. Ali za kraj ove priče - u nadi, ipak, da se ovaj grad i ova kultura mogu vratiti na mesto gde su ne tako davno bili - citiraćemo veliku filmsku zvezdu Džeka Nikolsona: "U Beogradu sam prvi put. (Bilo je to 1973.) Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi."
Odlična preporuka. Za svaki grad i svako vreme.

Anais Nin "Vatra"

2009-09-22T18:24:00.005+02:00

painting: Blake Flynn

"O ljubomori: onoga dana kada sam kupila budilnik, moj ručni sat je prestao da radi."

"Ima ambivalentnosti koju ja ne razumem", rekao mi je Gonzalo, "oboje smo previše intuitivni da bismo lagali jedno drugo."
Treba bolje lagati... Prevariti samu intuiciju drugih ljudi."

"Moja potreba za davanjem bila je pravi porok koji ipak nije bio potpuno razoran. Možda mi je takvo negiranje sebe pomoglo da se pronadjem. Koliko god davala drugima, nisam se izgubila. Ali rasipala sam se."

"Organizacija sveta prepuštena je realistima. Pesnik i radnik uvek će biti žrtve moći i interesa. Nijednim svetom nikada neće upravljati mistična ideja jer čim ona počne da funkcioniše, odmah prestaje da bude ideal. Kada je katolička crkva postala organizovana snaga, prestala je da bude mistična! Realizam uvek pobedjuje nad poezijom, kao i nad ljudima. Interes preovladava u svemu. Svetom će uvek upravljati ljudi bez duše i pomoću moći."

Anais Nin "Vatra"

2009-09-21T12:49:00.007+02:00

painting: Ben Heine

"Niko nije zadovoljan svojom ljušturom. Ako ja nalikujem na Mesec dok u sebi osećam divljaštvo, senzualnost, snagu koja se odražava na mom fizičkom izgledu, Gonzalo izgleda poput divljaka, a katolik je. Elena i Džun izgledaju poput vikinških žena a sanjaju o tome da meni nalikuju jer se njihova unutrašnja prefinjenost ne odražava u njihovom fizičkom izgledu."

"Henri mi kaže: "Žene nisu volele moje knjige, a ti si mislila da hoće. Tu si se prevarila..." I to je tačno. Žene ne vole da ih neko depoetizira, deromantizuje, privodi njihovoj prirodi, njihovoj seksualnosti. Ja sam verovala da će im se to svideti. Lično sam to cenila, zato što su me previše idealizovali, a osećala sam se ženom i želela da me neko ljubi senzualno, da me depoetizuje, ali naposletku, sve to nanosi bol ženi i ubija je; naposletku sam i sama osetila da mi je to naštetilo i bila sam zahvalna Gonzalu da me je preplavio iluzijom i snom. Kada pomislim na grozničavo Gonzalovo obožavanje, setim se kako sam podrhtavala dok me je gledao u metrou."

Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"

2009-09-20T02:02:00.006+02:00

painting: Vincent Van Gogh

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

Haruki Murakami "Nakon potresa"

2009-09-17T18:59:00.004+02:00

photo: vi.sualize gallery

„Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.
„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“
„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i niko neće primetiti, i on će se utopiti.“
„I zbilja se utopio?“
Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“
„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“
„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak. „Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru. Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod predosećaja. Razumeš šta mislim?“
Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.
„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“
Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba umreti.“

Haruki Murakami "Nakon potresa"

2009-09-15T11:36:00.005+02:00

illustration by: R.W.Shilling "Dawn"

„Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji poželi. Vatra je slobodna. Zato može izgledati kao sve što ti padne na pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti vatra pokazuje taj duboki, spokojni osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“
"Aha.“
„Ali to se ne dogadja s bilo kojom vatrom. Da se to dogodi, sama vatra mora biti slobodna. To se neće dogoditi s vatrom u plinskoj peći ili s plamenom upaljača. To se neće dogoditi ni s običnim kresom. Da vatra bude slobodna, moraš je zapaliti na pravom mestu. Što nije lako. Niti to može svako.“

Haruki Murakami "Nakon potresa"

2009-09-14T17:13:00.005+02:00

photo: Schneeengel "Mountain"

Kao i obično, Junko je mislila o priči Jacka Londona ’Kako pripaliti vatru’. To je priča o čoveku koji putuje sam kroz zasneženu unutrašnjost Aljaske i o njegovim pokušajima da potpali vatru. Ako je ne uspe upaliti, smrznuće se i umreti. Sunce je zalazilo. Junko nije mnogo čitala, ali je ovu kratku priču pročitala stotinu puta... Mesto gde se ta priča dogadja uvek joj se jasno prikazivalo pred očima kad god ju je čitala. Osećala je čovekov strah, nadu i očaj, kao da se sama boji, nada i očajava; osećala je kako mu srce udara dok gleda smrti u oči. A najvažnije od svega je što je čovek u biti čeznuo za smrću. To je pouzdano znala. Nije mogla objasniti kako, ali znala je od početka. On je zapravo želeo smrt. Znao je da je to za njega pravi svršetak. A opet, morao se i dalje boriti iz sve snage. Morao se boriti protiv mnogo nadmoćnijeg protivnika da preživi. Junko je najviše potresala ta duboka kontradikcija.

Alber Kami

2009-09-12T09:53:00.007+02:00

photo: Martin Stranka

Pobuna nije nikakav zahtev za svemoćnom slobodom. Naprotiv, ona vodi proces protiv svemoćne slobode. Pobunjenik hoće da se prizna činjenica kako sloboda ima granice gde se nalazi neko ljudsko biće, jer je granica upravo moć pobune tog bića.

Čarls Bukovski "Dnevnik"

2009-09-10T22:56:00.005+02:00

photo: Hkocak

"...Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

“Ono najčudnije kada ljudi umru su njihove cipele. To je najtužnija stvar. Kao da najveći deo njihove ličnosti ostaje u njihovim cipelama.”

Marko Car "Besmisleno pisanje"

2009-09-09T01:04:00.007+02:00

ilustracija: Daniel de Chaos

Javna je tajna da postoji Put. Ne jedan, već mnoštvo puteva. Skoro da svaka stvar ima svoj put, svako živo biće svaka čestica materije. Učitelj Kompuni se izrazio ovako: “Sve što može da pati ima svoj put”. Pitanje je samo, šta učiniti kada se putevi susretnu? Na primer, mladi seksualno frustrirani programer Gojak i mlada seksualno frustrirana manekenka Ema. Njima su se putevi sreli. I dalje ništa.

Ljudi su željni radosti, trvrdio je A. Golumbovski. Tvrdio je tako sve do kraja svog životnog puta. Pocetkom 1938. je to bilo, u Barseloni. Kao anarhista, biva uhapšen od strane republikanske policije, rano ujutru izveden u dvorište i tamo streljan. Poslednja želja bila mu je da popije sok od maline, na rastvaranje. Dali su mu čašu, sok, sipali vode i on je malom kašikicom dobro pomešao gusti sirup. Zveckanje kašikice je kažu izuzetno nerviralo prisutne. Posle je A. Golumbovski još jednom ustvrdio kako su ljudi željni radosti, sigurnim korako stao uza zid i tamo bio pokošen.

Godpodin Krleža, kao i Henri Kinaski tvrde da je ljudsko biće stoka. Ljudi zavide jedan drugom, iskopali bi jedni drugima oči. Ipak, vole da budu u gomili. “Prijatno je ali i smrdi”. Tvrdi gosopdin Krleža dok Kinaski jadikuje o tome kako bi rado živeo bez prisustva ljudi, ali oni su neophodni kad boli zub, kad se pokvari bojler i slično.

Najdalje je otišao Zigmund F., on tvrdi da su ljudi bespovratno frustrirani, da svakodnevna radna aktivnost stvara bolest. Da muškarci maštaju o moći a žene imaju ego tripove vezane za oslobadjanje svoje zapretene seksualnosti koju uništavaju same verujući slepo u ideologiju “ženskih časopisa”.

Ranko Marinković "Ruke"

2009-09-08T12:08:00.005+02:00

photo: Nuttygopher "Hands"

Kako bi želio (pa čak i s ironijom, kao Aristofan staroga Sokrata) ljuljati lijepo svoj smrknuti pogled na bijelom oblaku pod ljetnim nebom u hladovini terase na lakom maestralu! Lagano prozračno nebo, daleko, visoko. Nitko ga još nije noktom ostrugnuo, nitko još nije pljunuo na nebo.
— Pljujem ja na tvoje nebo!
— A što ti vrijedi kad to ne možeš i učiniti?

Ranko Marinković "Ruke"

2009-09-04T06:51:00.005+02:00

photo: Justin Black

Ruke. Svemu su krive ruke. To je kod nas i kod majmuna koji jedini medju životinjama imamo ruke!
I gledao je ruke. Ruke pametne i vrijedne, svemoćne i lukave, strašne, zločinačke ruke. Mogu se stisnuti u šaku, raširiti u lepezu i sklopiti u najropskiju molitvu. Njima se može dohvatiti nož i pištolj i protivnički grkljan...
Rukama se može zadaviti!
Ta ga je činjenica zaprepastila. Ovim istim rukama kojima se miluje draga po kosi i pas niz dlaku, kojima se odmahuju pozdravi i šalju poljupci onima koji odlaze ili onima koji ostaju... Ruke rade, grade, stvaraju, onda opet uništavaju i ruše što su stvorile. Lude ruke. Ruke hvataju ruke, uvjeravaju se stiskom o medjusobnom prijateljstvu, bratstvu, solidarnosti i vjernosti do smrti, zatim ruke ustaju protiv ruku, bore se protiv ruku, sakate ruke. Ruke ubijaju ruke. Ruke ubojice. Svemu su krive ruke, to je jasno. A da nema ruku? — nosovi bi nam se izdužili u surle ubilačke, bili bismo mali dvonožni opaki slonovi.

Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra"

2009-09-02T11:02:00.005+02:00

photo: Felilly "The exit is the obscure place"

Pridji bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dodji,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, 'Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće',
kažeš, 'nije moguće!'

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Erzebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarise Lispektor, aguaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi -
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sundjerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Pridji, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

Štefan Cvajg "Fantastična noć"

2009-08-31T01:27:00.004+02:00

photo: Kat Fish

"Tudje uzbudjenje je najprijatniji prizor za ravnodusne, jer kao i svaki neosetljiv covek, nalazio sam istinsko eroticno uzivanje u tome da u drugima budim toplinu i nemir umesto da se sam zagrejem"

"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo stosta: pogled lakomog coveka pred nekim izlogom moze me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduseviti. Jednom reci, sve me zanima, a najcudnije je to sto sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga sto se naziva "konverzacija"."

Štefan Cvajg "Fantastična noć"

2009-08-28T01:09:00.004+02:00

photo: Dorothy-Shoes

"I baš zbog toga što sam navikao da sve što od sudbine tražim i dobijem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom životu. Ono što se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s čežnjom budilo nisu u stvari bile želje, već samo želja za željama, težnja da što jače, neobuzdanije, sa više ambicije i nezasićenosti žudim, da živim potpunije, a možda i da patim."

Miroslav Krleža "Povratak Filipa Latinovića"

2009-08-24T16:43:00.004+02:00

photo: Fetor41 (Cory)

"Ruke. Kako samo izgledaju te mase ljudskih ruku što se miču po gradskim ulicama? Te ljudske ruke kolju, puštaju krv drugim životinjama, stvaraju strojeve, bodu iglama, drže usijane pegle, svjetiljke, zastave, britve, instrumente, ljudi ih pronose ulicama i ne znaju što bi s njima? Skidaju suknene šešire, mašu palicama, nose u rukama predmete, cigarete, knjige, jedna ruka drži drugu ruku u magnetizmu tjelesnog dodira, tople su ruke ljudske, znoje se, krastave su, ranjene, okupane, nafarbane, njišu se u mrtvim njihajima, prate kretnju ljudskog gibanja kao mesnati uresi u jednoličnim amplitudama, i tako se miču ljudske ruke po ulicama zajedno s ljudima, po tom dugotrajnom i jalovom ljudskom putu, koji teče i koji navire izmedju zidova gradskih kao voda.
A ljudi vuku sobom svoje ruke, svoje dugove, svoje gnjile zube i brige, i žene, i djecu, i umorne noge, i nezdravo, žalosno tijelo, i tako se miču u bokovima i u zglobovima, otvaraju usta, govore, viču, a gdjegdje javlja se na usnama ljudski smijeh."

Miroslav Antić "Mit o ptici"

2009-08-23T01:42:00.007+02:00

photo: Ayalwa "Living in Dreams"

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Ernesto Sabato "Otpor"

2009-08-21T01:41:00.006+02:00

painting: Mira Ruido

"Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu".

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

2009-08-19T14:40:00.005+02:00

painting: Anyssa

"Slušam radio. Pišem. Živci su mi na tankoj niti. Groznica. Očaj života. Apsolut. Ali velika patnja koju sam juče osetila zbog ljubomore prema gdji Ferrant - koja ima prekrasnu glavu i raskošne grudi, vulgaran tip lepote po Henrijevom ukusu - navela me je na ispisivanje potpuno histeričnih stranica.
Sada znam da je to moja bolest, najveći razlog moje patnje. Prošle noći u taksiju, vozeći se prema Ferrantovima, već sam se uznemirila zbog Henrijevog opisa 'žene sa vrlo zanimljivim licem'. Pevala sam, silila se da budem jaka, odlučna da zavedem Ferranta. Tokom večeri osetila sam da se Henri neće zaljubiti u gdju Ferrant. Možda samo bude seksa. Osetila sam se smirenijom sećajući se koliko sam se puta prevarila u svojoj ljubomori prema Henriju, pogrešno zamišljajući stvari, koliko sam samo uzaludno patila, koliko sam pokušavala ismejati Henrijevu ljubomoru, njegov strah da će me izgubiti, koji je čak veći od moga. Izgubim li ga - nestaće i patnje. Izgubi li on mene, izgubiće život i sreću. Rak ljubomore. Verovala sam da ću biti sretnija bez Henrija.
Nemoguće.
...

Patnja je trajala celu noć i celi dan. Noć prave agonije zamišljajući da su se moji strahovi ostvarili. Dan je postao strašan kad mi je Fred preneo da je Henri rekao kako gdja Ferrant nalikuje na Džun. Racionalni deo mene je govorio: "Dobro je ako se dogodi nešto što će nas razdvojiti. Sama i tako nisam spremna da prekinem. Nisam srećna sa Henrijem. Onoga dana kada se budemo rastali, moj će život biti spašen. Život će ponovo početi."
Ponovo me patnja sili da pišem."

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

2009-08-17T01:35:00.003+02:00

(snimak gde možete čuti Anais Nin kako govori o razgovorima sa Henrijem Milerom i Lorensom Darelom, i pogledati seriju fotografija)

"Jedne večeri Henri je otišao u svoje lakrdijašenje.
Vratila sam se u ponoć, preumorna da spavam. Pozvonila sam mu na vrata - nije bilo odgovora. Pokušala sam da zaspim. Nagrnule su slike. Henri i njegova pijana bratija. Henri i njegove kurve. Cele noći. Groznica me trese. Očaj. Kleknula sam da se pomolim. Golemi, dubok osećaj usamljenosti. Rugam se samoj sebi jer radim dok se Henri zabavlja. Preumorna sam da bih se igrala - kao što sam to bila i dok sam kao devojčica gledala braću kako se igraju u vrtu. Ja sam morala da ostanem uvek kod kuće zbog obaveza. A nakon obaveza više nisam imala snage za igru i smeh. Tako je i danas. Po celi dan ljudi dolaze, ljudi koji me koriste, ponašaju se spram mene kao da sam simbol, kao proročica, ljudi koji traže snagu i mudrost. A ja sam slaba jer sam jaka jedino udvoje, u blizanačkom odnosu, a nemam utisak da je Henri deo mene.
Molila sam se. Plakala sam. Srce mi je snažno udaralo. U zoru, sišla sam u predvorje hotela da uzmem njegov ključ. Želela sam da budem u njegovoj sobi kada se vrati. Želela sam ga ubiti ili umreti. Starac na recepciji mi ga nije hteo dati. To je protiv pravila. U šest sam ponovo sišla i slagala da je g. Miler moj brat. Odsutan je. U sobi je sredstvo za spavanje. Nisam spavala cele noći. Poslao je lift boja. Vrata su se otvorila. Henri je spavao. Rano je stigao kući. Spavao je i kada sam prvi put kucala. Drhtala sam, plakala. Uvukla sam se u postelju, bio je nežan. Zaspala sam."

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

2009-08-16T01:31:00.005+02:00

Anais Nin i Henri Miler

"Pokretnost i promene stvaralački nastrojene osobe, ne ulivaju poverenje. Svi mi imamo potrebu za trajnim prisustvom stvari ili ljudi. Ali nepromenljiva bića nisu podsticajna."

"Strah od smrti zaokuplja nas kada ne živimo. Biti živ znači živeti svim svojim ćelijama i delovima. Delovi koje smo zanemarili atrofiraju kao da su osudjeni, poput mrtve ruke - i šire klicu smrti celim telom."

"Strahovit sukob izmedju moje ženske strane, koja želi živeti u svetu kojim vladaju muškarci, želi živeti s muškarcem, i one stvaralačke strane, sposobne da stvori vlastiti svet, vlastiti ritam, ritam koji ne odgovara nijednom muškarcu. U tom svetu koji su stvorili muškarci, nemoguće mi je da živim svoje 'ja'."

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

2009-08-13T19:45:00.009+02:00

photo: Recepgulec "You"

"On mi kaže...
- Pružajući muškarcu iluziju ljubavi, da je voljen na način na koji to želi, žena se služi svojim majčinskim instinktom - vara ga da bi se zaštitila. Od čega? Od života ili sebe same? Potrebno je samog sebe zavarati kako bismo prevarili drugoga, ali ako samozavaravanje postane istinito (to jest, svesna laž), tada je laž potvrda samozavaravanja. Znači da je laž potrebna kako bismo osigurali ljubav (prema sebi i prema drugima) - što znači da je i ona laž. Laganje zbog straha od gubitka (bes), od gubitka ljubavi! Zamišljamo da laž koristi drugome, ali možda služi nama: stvarajući uterinski svet u kom muškarac napokon može da živi. Uterinski svet znači Svet Ega, gde je sve onako kako on želi, ili kako mu treba. Ona, zna i oseća šta mu je i na koji način potrebno: potrebna mu je njena prilagodljivost. Ona je njegovo okruženje, njegovo promenljivo, moguće okruženje...
Gde je tvoje istinsko 'ja' - ni u rečima, ni u pisanju, ni u životu, ni u igri - gde je onda?"

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

2009-08-11T19:04:00.007+02:00

painting: Blake Flynn

"Smeh, plač, zanos, strast, bol, veselje, mir, nadahnuće, bol, ljudski život. U šest sati toga jutra, nakon noći koju sam provela s Henrijem, a Hak je znao da sam bila sa Henrijem, napisao mi je pisamce u kom mi, izmedju ostalog, kaže da je ljudski slediti vlastite nagone, da vernost u ljubavi nije prirodna, da je moral izmišljotina ideologije, da je samoporicanje nužno kako bismo bili dobri, poricanje lošeg prirodnog "ja" koje je rezultat samozaštite i stoga je najsebičnija stvar na svetu."

Anais Nin "Vatra" (dnevnik A. Nin 1934-1937)

2009-08-09T23:13:00.007+02:00

source

"Uveče odlazim na premijeru Američkog baleta: još jedno predavanje, novo odstupanje. Uvek me neki muškarac spreči da se uspenjem na pozornicu. Moji nastupi su uvek privatni, nikad javni! Promatrala sam ples sa divljenjem, uznemirenošću i očajem. Sva ta umetnost, sav ples, uobrazilja, posvećeni su ljubavi, sve je posvećeno ljubavi, ljubavi...
Plesačica se okretala, okretala se poput ploče, okretala se nasred pozornice, kao da se ne može zaustaviti. Druge su je žene dodirnule, obgrlile - ona se nastavila okretati. Točak i zemlja, zvezde i ciklusi, sve se okreće, točkići i satovi. Tada ju je zagrlio muškarac i ona se zaustavila. U tom trenutku me je obuzela neobjašnjiva žalost koju je Rank osetio i ne pogledavši me."

Žak Prever "Pater Nostri"

2009-08-08T22:31:00.005+02:00

photo: Silvie Tepes

Oče naš na nebesi
Ostani gde jesi
A mi ćemo ostati na zemlji
Koja je nekad baš lepa
Sa tajnama Njujorka
Sa tajnama Pariza
Koje nisu ništa gore od tajni Svetog Trojstva
Sa onim malim kanalom Urk
Sa velikim Kineskim zidom
Sa rečicom Morle
Sa mentol bombonama
Sa Velikim ili Tihim okeanom
I sa ona dva bazena u Tiljerijama
Sa dobrom i nevaljalom decom
Sa drugih trista čuda
Koja su tu
Tek tako
Razbacana
Svakom nadohvat
Što se i sama nekad čude što su tolika čuda
Pa se prosto kriju
K'o gola lepotica što ne sme da se pokaže
Sa nepreglednim legijama
Nedaća sveta
Sa legionarima
Sa mučiteljima
Sa šefovima ovoga sveta
Sa šefovima i njihovim blefovima
Sa godišnjim dobima
Sa godinama
Sa divnim devojkama i matorim budalama
Sa sirotinjom koja je hrana topovima.

Emil Sioran "Zli demijurg"

2009-08-07T23:16:00.004+02:00

photo: Mandalina Iordache-Levay

"Nekoga proceniti znači ustanoviti stepen njegove probudjenosti, njegovo napredovanje u poimanju varljivog i lažnog u drugima i u sebi."

"Ovaj svet nije stvoren u radosti, a ipak je začet u uživanju. Da, ali uživanje nije isto što i radost, ono je prividna radost: njegova funkcija je da nas prevari, da učini da zaboravimo svet, sve do najmanje pojedinosti nosi beleg prvobitne tuge iz koje je potekao."

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."

Mihajlo Pantić "Žena u muškim cipelama"

2009-07-26T19:23:00.003+02:00

photo: Carl Durocher

"Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka…"

Emil Sioran "Zli demijurg"

2009-07-23T23:26:00.004+02:00

photo: Mandalina Iordache-Levay

"Želeti slavu znači, radije umreti prezren nego zaboravljen."

"Osećanje prokletstva upoznao je samo onaj koji zna da bi se prokletim osećao i u sred raja."

"Otkuda to u životu da pobuna uvek ima prizvuk laži, dok pomirenost sa sudbinom uvek ostavlja utisak istinitosti?"

"Neizlečiva - ovaj počasni pridev bi trebalo da pripada samo jednoj bolesti, najnepresušnijoj od svih, želji!"

"Čovek, taj istrebljivač, mrzi sve što živi, sve što se miče... uskoro ćemo govoriti o poslednjoj buvi!"

"Kad smo sami, čak i kada ništa ne radimo, mi svoje vreme ne gubimo. Gotovo uvek ga traćamo kad smo u društvu."

Emil Sioran "Zli demijurg"

2009-07-21T23:32:00.003+02:00

photo: Robert and Shana

"Uvredu možemo da podnesemo samo ako zamišljamo prizore osvete, pobede koju ćemo jednog dana odneti nad bednikom koji nas je ponizio."

"Ništa ne treba uzimati k srcu! Tako ponavlja u sebi onaj ko se na sebe ljuti svaki put kada pati, a ne propušta nijednu priliku da to čini."

"Meditirati znači udubiti se u odredjenu ideju i u njoj se izgubiti; a misliti znači skakati sa ideje na ideju, uživati u količini, gomilati beznačajno, ići od pojma do pojma, od cilja do cilja."

Djakomo Kazanova "Dvoboj"

2009-07-17T18:57:00.005+02:00

drawing: Big Blow "Sad Windmill"

"Čovek rodjen u Veneciji od siromašnih roditelja, bez bogatstva i bez ijedne od onih titula koje u gradovima odvajaju znamenite porodice od običnog naroda, ali obrazovan po milosti božijoj, po običajima onih koji su predodredjeni za nešto sasvim drugo nego što su poslovi kojima se bavi prost svet, imao je nesreću da u dvadeset i sedmoj godini padne u nemilost vlasti; a u dvadeset i osmoj imao je sreću da pobegne iz svetih ruku pravde čiju kaznu nije drage volje podnosio. Srećan je grešnik koji na miru može istrpeti zasluženu kaznu i njen kraj čekati strpljivo, pomiren sa sudbinom; nesrećan je onaj drugi koji, pošto je zgrešio, nema hrabrosti da plati za svoju krivicu i poništi je, istrpevši svoju kaznu do kraja. Taj Venecijanac nije bio trpeljiva osoba. Pobegao je, uprkos tome što je predvideo da se tim bekstvom izlaže opasnosti da izgubi život, sa kojim bez slobode ne bi znao šta da radi. A možda i nije toliko razmišljao, nego je pobegao slušajući samo, kao što čine najbednije životinje, puki glas prirode. Da je ta vlast, od čije kazne je pobegao tako htela, zacelo bi ga uhapsila još na putu, ali se ona nije potrudila da to učini i pustila ga je, tako da je neoprezni mladić iskusio kako se iz želje za slobodom, čovek često izlaže mnogo surovijim zgodama i nezgodama nego što je prolazno ropstvo. Zatvorenik koji beži, kod onoga koji ga je osudio nikada ne izaziva bes, nego sažaljenje, zato što, onako slep, svojim bekstvom pojačava svoje muke, odriče se dobra koje predstavlja povratak u otadžbinu i ostaje zločinac, kao što je to i bio i pre nego što je počeo da ispašta zbog svog zločina."

Djakomo Kazanova "Dvoboj"

2009-07-14T18:54:00.004+02:00

photo: Nlat

"Kada je pomislio da bi se moglo raditi o dvoboju, počeo je strahovati za život Venecijanca. Od njega je sada zavisilo hoće li brže bolje otići kralju da mu sve ispriča, i tako do dvoboja ne bi ni došlo, pa bi uklonio opasnost koja je pretila njegovom prijatelju, da izgubi život ili slobodu. Ali on nije tako postupio: da je to učinio, bio bi podlac, krivokletnik, kukavica, izdajnik, ukratko - lažni prijatelj.
Istinski prijatelj ne ume da uradi ništa drugo osim da potpuno udovolji svome prijatelju, i smatra da je ružno sve ono što bi se nekome drugom učinilo da je bolje učiniti drugačije. Istinski prijatelj je veličanstven u stvarima u kojima korist ili slava ne dozvoljavaju da se govori otvoreno. Sasvim je lako objasniti mu i staviti do znanja ono što čovek ne želi da mu pokaže, ni da mu kaže, a on se zbog te uzdržanosti ne vredja, niti se manje usrdno trudi nego što bi se trudio da je njegov prijatelj bio potpuno otvoren i pouzdao se u njegovu diskreciju. Istinski prijatelj, ukratko, ne može biti zadovoljan sobom ukoliko ne zadovolji onoga za koga treba nešto da uradi, i nema od toga druge koristi osim koristi prijatelja zbog kojeg sve to čini.

Lažni prijatelj, na protiv, nikada nije zadovoljan onim što se od njega traži. Stalno nešto ćutke razmišlja, uvek nalazi neku ličnu korist u stvarima koje mu povere i uvek krišom smera nešto što se ne bi usudio da prizna. Kada valja proniknuti u suštinu stvari, on ih obavlja ad verbum, a kada se treba doslovno držati svake reči, on počinje da izmišlja nekakve finese. Uvek je, ili pogrešno pročitao, ili pogrešno shvatio - i nikad mu kao nije dovoljno objašnjeno."

Horhe Luis Borhes "Šifra"

2009-07-11T01:38:00.004+02:00

photo: Lena

Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik - kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim - koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, 'biti' i nastaviti da budem.

Horhe Luis Borhes "Šifra"

2009-07-10T01:31:00.003+02:00

photo: Liza Lorraine

Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas 'biti' i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.

Fridrih Niče "Doživljaji"

2009-07-08T02:18:00.003+02:00

ilustration: Arahna-ua

'ŠTA SU NAŠI DOŽIVLJAJI?
MNOGO VIŠE ONO ŠTO U NJIH POSTAVLJAMO,
NEGO ONO ŠTO U NJIMA LEŽI!
ILI, TO MORA ČAK ZNAČITI PO SEBI,
DA U NJIMA NIŠTA NE LEŽI?!
DOŽIVLJAVANJE JESTE IZMIŠLJANJE...¨

Žak Prever

2009-07-06T19:32:00.004+02:00

photo: jyoujo "chasing dragons"

Koji smo danas dan
Mi smo svi dani
Prijateljice moja
Mi smo čitav život
Ljubavi moja
Mi se volimo i mi živimo
A ne znamo šta je to život
I ne znamo šta je to dan
I ne znamo šta je to ljubav

Horhe Luis Borhes "Šifra"

2009-06-29T01:42:00.003+02:00

photo: Duvall Gear

"Nema ni jednog jedinog postupka koji ne krije opasnost da bude magična radnja. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu."

Milena Jesenska "Put do jednostavnosti"

2009-06-28T10:50:00.005+02:00

ilustracija: Disney

"Kada žene ne bi bile smešne, nikada ne bi bile ružne. Biti ružna od Boga, to može da se popravi. To mogu da spasu prijatne, dobre oči, ljubazan izraz lica i uopšte nešto milo što bi vredelo pomilovati. Mnogo je gori smešni, neobjašnjivi nesporazum koji ženama izvire sa lica. Uvek mislimo o sebi da smo nešto što nismo. Mislimo da smo zavodljive, a bile bismo šarmantne kada ne bismo mislile tako. Mislimo da smo demonske, a u stvari smo male, nezasite i nesavladive životinjice. Zamišljamo da smo dramske umetnice, a često smo samo izveštačene majmunice.
A to je sve zato što ne umemo da vidimo sebe u ogledalu. Posmatrajte žene kada vade pudrijeru i ogledalce. Na licu im uvek zasija izraz zadovoljstva, iako mozda samo na tren. Ali promene izraz lica pre nego što se pogledaju u ogledalo. Nikada žena ne izgleda tako ozbiljno kao kada se sprema da se pogleda u ogledalo. Navuče svoj najbolji izraz, najsladje i najlepše lice koje moze da napravi. I tek onda se pogleda...
Verovatno zato i ne vidi kakva je."

Miroslav Antić "Vuk"

2009-06-27T19:39:00.004+02:00

painting: Alex

I
Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

Hoze Donoso "Bestidna noćna ptica"

2009-06-19T00:50:00.003+02:00

photo: Aelle

"Svaki čovek čim dospe makar do mladalačke zrelosti duha, počinje da podozreva da život nije farsa; da nije čak ni ljupka komedija. Da se rascvetava i da daje plodove na osnovu suprotnosti najdubljih tragičnih ponoraa suštinske tajne u koje poniru koreni njegovog postojanja. Prirodno nasledje svakoga ko je pripravan za duhovni život je neukrotiva šuma u kojoj zavija vuk i krešti bestidna noćna ptica."

Danilo Kiš, intervju

2009-06-16T02:27:00.003+02:00

photo: Ryan Lovelace

"Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti."

Film "Šindlerova lista"

2009-06-08T21:12:00.001+02:00

scena iz filma "Šindlerova lista"

Oskar Šindler: Moć je kada imamo apsolutno pravo da ubijemo, ali mi nećemo.
Amon Goet: Stvarno misliš da je to moć?
Oskar Šindler: Recimo... čovek ukrade nešto, dovedu ga pred cara, a on se baci na kolena i moli za život, iako sasvim sigurno zna da će biti pogubljen. A carga tada oslobodi! Tog bezvrednog čoveka oslobodi, tek tako - pusti ga da ide...
Amon Goet: Ja mislim da si pijan i da ne znaš šta pričaš.
Oskar Šindler: To je moć, Amone. To je prava moć.

Rabindranat Tagore "Gradinar"

2009-06-04T22:00:00.003+02:00

photo: Gregory Dallis

Pesniče, veče se primiče. Tvoja kosa sedi.
Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?

Veče je - reče pesnik - pa osluškujem,
jer me neko može zvati sa sela ionako je dockan. Bdim: da li se mlada, bludna srca nalaze,
da li dva para čežnjivih očiju prose svirku,
koja bi prekinula njihovo ćutanje
i za njih govorila.
Ko bi tkao njihove vrele pesme
ako bih ja sedeo na obali života
i posmatrao smrt i drugi svet?

Večernjača nestaje.
Tinjanje pogrebne vatre
umire lagano na nemoj reci.
Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće,
pri svetlosti umornoga meseca.
Kada bi neki putnik ostavio svoj dom
i došao da probudi noć i
pognute glave osluškuje žubor sutona,
ko bi mu na uho šaputao tajne života
ako bih ja zatvorio svoja vrata i
hteo da se oslobodim zemaljskih veza?

Šta mari što moja kosa sedi.
Ja sam uvek toliko mlad i toliko star
koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.
Jedni se osmejkuju slatko i prosto.
Jedni lukavo namiguju očima.
Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana,
a drugi suza koje se kriju u tami.
Svima sam njima potreban,
zato nemam vremena da lupam glavu
o onome što će tek biti.

Sa svima sam podjednako star.
Šta mari što moja kosa sedi?

Jiri Šotola

2009-06-02T19:24:00.005+02:00

photo: Lorraine

A koliko si imala ljubavnika? i gdje si sve s njima
spavala? i što su ti govorili? i kako, kako je bilo? Daj mi
mira.
čujes, daj mi mira, fućkam ti na tvoje
fotografije spremljene u kutiju od cipela.
pisamca o vjernoj ljubavi sakrivena po manžetama i u
policama pod rubljem, prestani,
prestani, idi već, kao nesnosnu muhu
pratim očima tvoj lik po svim
kutovima, idi,
izleti kroz prozor, nek te odnese propuh, idi, nemam vremena,
moram se ispavati, idi, rasplini se,
rastopi se negdje u toj narančastoj lokvi pod svjetiljkom,
izgubi se među slovima ove glupe knjige što
je čitam.

idi, ne volim te, ništa neću, ništa te ne pitam,
to me ne zanima,

fućkam ti na tvoje adrese i telefonske brojeve, i sijed
i sijed ću te još voljeti, nozaimeisusovo

koliko,

koliko si ih imala?

Branko Miljković - pismo prijatelju

2009-05-30T19:43:00.003+02:00

photo: GuiltyRose

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb